Među savremenim skulptorima nismo imali ni rasnijega, ni izvornijega. Kao što ni od kamena nema ništa življe, trajnije i modernije
Ako je Lubarda kreda koja se sa svakom slikom smanjivala, Ratko Vulanović je kamen koji je tražeći sebe tražio stenu od koje je odvaljen. Neka tajna ga je kamenim jezikom iz kamena dozivala i on joj se odazivao do poslednjeg daha.
Kao u nekoj akciji spasavanja golim rukama kidisao je na gole litice i što je duže klesao i dublje zalazio u kamen, otkrivao je skrivene svetove i civilizacije koje su nekad bile pa se skamenile.
O njima su svedočila gigantska slova nepoznatog pisma neznanog naroda i jezika. Ratko Vulanović ih je izbavljao iz kamenog zatočeništva i sa onog vraćao na ovaj svet. Kad bi me neko pitao ko je najrasniji savremeni srpski skulptor, rekao bih – Ratko Vulanović.
Onaj koji, kad sam ga jednom pitao, nije znao šta predstavljaju njegove skulpture. I samo što mi nije rekao – pitaj njih, one bolje znaju. U svakom slučaju, da je znao ne bi bio skulptor nego kamenorezac, a njegovo delo kamenolom. To kolosalno neznanje bilo je ravno njegovom kolosalnom daru.
Pošto ne razumemo šta govori, mislimo da kamen ćuti. O čemu ćuti znao je Ratko Vulanović, rođen iz kamenog jajeta u kamenoj pustinji, kao živ kamen kome je jezik kamena bio maternji jezik.
Kao da nije bio Vulanović nego Vulkanović.
Nije se ugledao ni na koga osim na Tvorca, čije delo nije podražavao nego dopevavao sa strahom da ga ne oskrnavi, taknuo bi ga tek toliko da se bolje vidi i lakše progovori.
Ako je Gete mislio da su planine živa bića, Ratko Vulanović je znao da su litice žive skulpture. Zato među savremenim skulptorima nismo imali ni rasnijega, ni izvornijega. Kao što ni od kamena nema ništa življe, trajnije i modernije. Nekad su titanske skulpture svedočile o snazi, moći i bogatstvu država i kultura u kojima su nastajale.
U naše vreme podvig umetnika je tim veći što su takva dela odudarna od vremena i okolnosti u kojima nastaju. Novu Atlantidu Vulanović nije našao pod vodom nego ugledao i prepoznao na kopnu, kad se voda povukla posle potopa koji se dogodio u naše vreme a da niko nije ni primetio.
Nikola Mirkov je napisao: „Da Atlantida nije nikada potonula, u ljudskom duhu i stvaralaštvu dokazao je Ratko Vulkanović svojom kamenotekom, kamenom azbukom i kamenim gradovima od Ade do Onogošta i Budve.”
Čovek je potonuo, a Atlantida nije. Isterani smo iz raja koji je u nama samima. Taj raj je odbranio Ratko Vulanović, čije delo zauvek ostaje kao grad na gori koji su uzalud rušili.
Matija Bećković
Izvor: Politika
