Веза између психичке болести и тешког насиља постоји – али је далеко сложенија него што верују многи политичари и коментатори у медијима. Велику улогу има приступ оружју. То су закључци студија масовних пуцњава у САД.

Аргумент који заговорници лабавијих закона о оружју у САД користе после готово сваког крворполића гласи: за насиље није криво оружје, већ психички поремећаји.
Медији радо користе овај поједностављени аргумент, показују бројне студије. Међутим, веза између психичких болести и тешког насиља постоји – али је далеко сложенија него што верују многи политичари и коментатори у медијима.
Ментално здравље – један од многих фактора
„Психичка болест дефинитивно је један од важних фактора ризика, али није једини“, каже у разговору за ДВ Лиза Пескара-Ковач, професорка психологије на универзитету Толедо у Охају.
„Много је важније то да лак приступ ватреном оружју уопште чини могућим оружано насиље. Ниједан цивил не би смео да поседује оружје велике снаге“, Пескара-Ковач.
Уколико се менталне болести истичу као главни узрок оружаног насиља то онда омета напоре да се идентификују потенцијалне убице и да буду спрречени у извођењу напада.
„Питање доступности оружја и менталних болести само се супротставе једно другом у дискусијама“, жали се Пескара-Ковач.
У том наративу починиоци су приказани као жртве – менталне болести. Тако се занемарују други важни фактори као што је друштвено занемаривање.
Национални центар за процену претњи тајне службе САД објавио је водич за избегавање пуцњаве у школама, који се редовно ажурира – и укључује слику породичне и школске динамике, приступ оружју и факторе психолошког стреса.
Што кажу бројке?

Тешко је доћи до тачних података о улози менталних болести код убица – студије доносе делом противречне податке и закључке.
Према једној студији у САД објављеној 2018. за период од 13 година – између 2000. и 2013. – 25 посто наоружаних нападача је пре напада имало дијагностификовану менталну болест. Разне друге студије, користећи друге податке, такође показују да је мањина преступника патила од озбиљне душевне болести.
Насупрот томе, студија објављена 2020. а која обухвата период од 53 године (1966. – 2019.) показује да је чак око две трећине наоружаних нападача показивало знаке менталне болести.
Научници истичу да психичка болест, чак ни тешка, није ни нужан ни довољан услов за масовно насиље.
Џенифер Ским, професорка на универзитету у Калифорнији, с колегом Едвардом Мувејом је проучавала озбиљне менталне болести попут шизофреније, биполарног поремећаја и тешке депресије – болести које се не могу упоредити с емоционалним стресом изазваним животним околностима или проблематичним цртама личности.
Закључак гласи: „Постоји веза између озбиљне менталне болести и насиља – али веза је слабија него што јавност мисли или медији приказују. Такође је ретко узрок насиља.“
У својој студији, објављеној 2019. они наводе да већина убица, наоружаних нападача, спада у врло широк спектар менталних болести, али то „само показује колико су менталне болести честе“.
Како неко постаје масовни убица?

„Проблем није озбиљна ментална болест. Оно што ти људи осећају је безнађе, очај и жеља да се убију“, објашњава Пескара-Ковач. Питања о сопственом идентитету и несигурност у своје тело осећаји су заједнички многим убицама, од којих су – већина млади мушкарци. Склони су екстремистичким ставовима и фасцинирани су нацистичком симболиком и хипер-мушким сликама.
Потрага за славом и пажњом такође је чест мотив за убице. „Починиоци често […] имају осећај да је њихов живот мали и безначајан. Желе да буду део нечег великог, део историје“, наглашава Пескара-Ковач.
„Кључ за спречавање ових злочина је смањење фактора ризика и повећање приступа психолошкој подршци“, каже она. Али она такође упозорава да се психолошке процене не мешају с проценама ризика од насиља.
Монир Гаеди
Извор: Дојче Веле
