Piše: Martin Vulf
Prevod: Miloš M. Milojević
Oni su smešteni u presečnoj tački gotovo svega što je važno u geoekonomici i geopolitici
Kao što sam primetio prošle nedelje, do sučeljavanja oko toga kako uravnotežiti spoljne disbalanse dolazi otprilike svake dve decenije od osamdesetih godina 20. veka. Trebalo je da dodam i dvadesete i šezdesete godine 20. veka. Potonje se završilo kolapsom sistema uspostavljenog u Breton Vudsu – stalnih ali prilagodljivih međuvalutnih kurseva, i na kraju, doveo je do plivajućeg deviznog kursa (osim u evrozoni). Prvo navedeno je dovelo do ekonomske depresije i svetskog rata i na kraju do, između ostalog, stvaranja sistema u Breton Vudsu 1944. godine. Jedno od ishodišta bilo je i stvaranje Međunarodnog monetarnog fonda čiji je sada posao da pomogne u prilikama kada nastanu ovakvi disbalansi.
Zbog čega je upravljanje svetskim disbalansima plaćanja istovremeno i toliko teško i toliko važno? Kratak odgovor jeste da oni leže u presečnoj tački gotovo svega što je važno u svetskoj ekonomiji i politici: nacionalne moći, pune zaposlenosti, industrijske snage, finansijske stabilnosti, fiskalnih i monetarnih politika i upravljanja međuvalutnim kursevima. Ukupno, oni oblikuju veliki deo međunarodnih odnosa.
Mi smo sada smešteni u „neo-merkantilističko“ doba. Merkantilističko doba 17. i 18. veka – vreme kada su trgovinski suficiti sagledavani kao mera ekonomske snage – bilo je vreme gotovo stalnih ratova. Danas, kada se predsednik SAD susreće sa kineskim liderom, spoljni balansi ponovo su moćan izvor međusobica.
Dvadesete i tridesete godine 20. veka su očigledan primer kako sve spektakularno može poći po zlu. Nakon Prvog svetskog rata, SAD su postale dominantna svetska ekonomska sila i glavna država kreditor. Ovo je dovelo do ekonomske i finansijske krhkosti u partnerskim državama. Velika Britanija se vratila zlatnom standardu po predratnom paritetu 1925. godine. Ishodište je bila deflacija. Delimično da bi se tome pomoglo, Federalne rezerve, pod uticajem predsedavajućeg Njujorškim fedom Benjaminom Strongom, ublažile su monetarnu politiku 1927. godine. To je uvećalo američko berzansko tržište sve do naduvavanja finansijskog mehura. Krah je usledio 1929. godine, Smut-Holijevev zakon o carininama usvojen je 1939, i usred Velike depresije, usledila je pojava Adolfa Hitlera kao nemačkog kancelara 1933. godine.
Ova saga jedinstvena je po svom užasu. Ali je takođe imala i kasnije odjeke.
Jedan od tih odjeka jeste da države koje ostvaruju suficit nisu u položaju koji omogućuje toliko upravljanje stvarima kao što bi se moglo pretpostaviti. Jedan od izvora slabosti jeste da će one biti pod pritiskom (spoljašnjim ili unutrašnjim) da povećaju domaću potražnju (kao što je to bilo u SAD dvadesetih godina) i da tako umanje deflatorni pritisak koji trpe njihovi trgovinski partneri. Upravo to se desilo Japanu osamdesetih godina 20. veka i Kini nakon finansijske krize 2007-2009. godine. U oba slučaja, ishodište je bio neodrživi građevinski mehur, koji je potom predvidljivo prsnuo.
Nemačka se našla u ne mnogo različitoj poziciji tokom krize evrozone. Ali, u kontekstu monetarne unije, njeni izbori bili su ili da finansira države pogođene krizom ili da dopusti razvrgnuće zajedničke valute. Ona je odabrala prvu mogućnost, delimično putem „ciljnih balansa“ unutar valutne unije: Bundesbanka je postala džinovski zajmodavac.
Posledica ovoga jeste da države koje ostvaruju deficit, iako su u naizgled slabijoj poziciji, takođe raspolažu izvesnom moći. Da, krediti im mogu biti uskraćeni. Ali države sa strukturnim suficitima štednje u odnosu na investicije i stoga spoljnim suficitima (kao što su Kina, Nemačka i Japan) izgradile su svoje ekonomije oko neumerene ponude razmenljivih dobara i usluga. Njihov nagli gubitak može voditi opadanju. Moralisti u suficitnim državama žale se na rasipništvo decifitnih država. Ali su im one potrebne.
Poteškoća oko pronalaženja zemalja koje ostvaruju deficit nije samo da one budu kreditno sposobne, već da to budu u dovoljno velikom obimu. Mnoga rastuća tržišta zemalja u razvoju su pokušale sa masovnim zaduživanjem. Ali one su uglavnom morale da pozajmljuju u kreditnim instrumentima denominiranim u stranoj valuti. To je za njih rizično, zato što, u kriznom trenutku, njihova centralna banka ne može da stvara novac koji je potreban kreditorima: stoga, potreban im je spoljni spasilac. Nažalost, MMF nije uvek u prilici da obavi ovaj posao.
Stoga, nakon što je kriza evrozone razorila kreditnu sposobnost njenih država koje ostvaruju deficit, dominantne deficitarne države postale su SAD i (u daleko manjoj meri) Velika Britanija, od kojih obe, za sada, mogu da pozajmljuju u svojoj sopstvenoj valuti. U praksi, SAD su postale dominantni stabilizar svetskog bilansa plaćanja: njihov deficit neutrališu tuđe suficite.
Deficitarne države, međutim, po običaju imaju dva problematična svojstva: veliku ekspanziju domaće zaduženosti i slabljenje proizvodnje razmenljivih dobara (i usluga). Ovo onda stvara domaće političke probleme. Danas, ovi problemi usredsređeni oko mandata američkog predsednika Donalda Trampa, njegovih agresivnih carinskih ratova i nastojanja ministra finansija Skota Besenta da održi globalnu potražnju za obveznicama američkog Ministarstva finansija (Treasury) su uočljivi simptomi ovih poteškoća. Isto tako, to je istrajna finansijska krhkost koju primećuju zabrinuti posmatrači.
Središnja tačka, kako je to insitirao Džon Majnard Kejnz, jeste da nijedan od ovih izazova neće automatski razrešiti tržište. Delimično zato što su finansijska tržišta toliko krhka a delimično zato što je bilo šta što odražava i utiče na domaći i svetski prosperitet uvek u žiži političke moći. Uvek je tako i bilo: čak je i 19. vek, koji je bio doba laissez-faire kapitalizma, bio i doba imperija.
Ukoliko je epoha liberalnog kapitalizma završena, potrebno je da je zameni nešto što neće razneti svetsku ekonomiju. Trenutno smo, međutim, na putanji finansijske krize koja delimično potiče od tvrdoglave istrajnosti disbalansa i od jedinstvene i, po mom mišljenju, neodržive uloge Sjedinjenih Država (i Velike Britanije) kao stabilizatora svetskog sistema. Na kraju krajeva, to će morati da se promeni (this will and must change).
Kako će se to desiti – još uvek ne znamo.
Izvor: Financial Times
