Пише: Мартин Вулф
Превод: Милош М. Милојевић
Они су смештени у пресечној тачки готово свега што је важно у геоекономици и геополитици
Као што сам приметио прошле недеље, до сучељавања око тога како уравнотежити спољне дисбалансе долази отприлике сваке две деценије од осамдесетих година 20. века. Требало је да додам и двадесете и шездесете године 20. века. Потоње се завршило колапсом система успостављеног у Бретон Вудсу – сталних али прилагодљивих међувалутних курсева, и на крају, довео је до пливајућег девизног курса (осим у еврозони). Прво наведено је довело до економске депресије и светског рата и на крају до, између осталог, стварања система у Бретон Вудсу 1944. године. Једно од исходишта било је и стварање Међународног монетарног фонда чији је сада посао да помогне у приликама када настану овакви дисбаланси.
Због чега је управљање светским дисбалансима плаћања истовремено и толико тешко и толико важно? Кратак одговор јесте да они леже у пресечној тачки готово свега што је важно у светској економији и политици: националне моћи, пуне запослености, индустријске снаге, финансијске стабилности, фискалних и монетарних политика и управљања међувалутним курсевима. Укупно, они обликују велики део међународних односа.
Ми смо сада смештени у „нео-меркантилистичко“ доба. Меркантилистичко доба 17. и 18. века – време када су трговински суфицити сагледавани као мера економске снаге – било је време готово сталних ратова. Данас, када се председник САД сусреће са кинеским лидером, спољни баланси поново су моћан извор међусобица.
Двадесете и тридесете године 20. века су очигледан пример како све спектакуларно може поћи по злу. Након Првог светског рата, САД су постале доминантна светска економска сила и главна држава кредитор. Ово је довело до економске и финансијске крхкости у партнерским државама. Велика Британија се вратила златном стандарду по предратном паритету 1925. године. Исходиште је била дефлација. Делимично да би се томе помогло, Федералне резерве, под утицајем председавајућег Њујоршким федом Бенјамином Стронгом, ублажиле су монетарну политику 1927. године. То је увећало америчко берзанско тржиште све до надувавања финансијског мехура. Крах је уследио 1929. године, Смут-Холијевев закон о царининама усвојен је 1939, и усред Велике депресије, уследила је појава Адолфа Хитлера као немачког канцелара 1933. године.
Ова сага јединствена је по свом ужасу. Али је такође имала и касније одјеке.
Један од тих одјека јесте да државе које остварују суфицит нису у положају који омогућује толико управљање стварима као што би се могло претпоставити. Један од извора слабости јесте да ће оне бити под притиском (спољашњим или унутрашњим) да повећају домаћу потражњу (као што је то било у САД двадесетих година) и да тако умање дефлаторни притисак који трпе њихови трговински партнери. Управо то се десило Јапану осамдесетих година 20. века и Кини након финансијске кризе 2007-2009. године. У оба случаја, исходиште је био неодрживи грађевински мехур, који је потом предвидљиво прснуо.
Немачка се нашла у не много различитој позицији током кризе еврозоне. Али, у контексту монетарне уније, њени избори били су или да финансира државе погођене кризом или да допусти развргнуће заједничке валуте. Она је одабрала прву могућност, делимично путем „циљних баланса“ унутар валутне уније: Бундесбанка је постала џиновски зајмодавац.
Последица овога јесте да државе које остварују дефицит, иако су у наизглед слабијој позицији, такође располажу извесном моћи. Да, кредити им могу бити ускраћени. Али државе са структурним суфицитима штедње у односу на инвестиције и стога спољним суфицитима (као што су Кина, Немачка и Јапан) изградиле су своје економије око неумерене понуде разменљивих добара и услуга. Њихов нагли губитак може водити опадању. Моралисти у суфицитним државама жале се на расипништво децифитних држава. Али су им оне потребне.
Потешкоћа око проналажења земаља које остварују дефицит није само да оне буду кредитно способне, већ да то буду у довољно великом обиму. Многа растућа тржишта земаља у развоју су покушале са масовним задуживањем. Али оне су углавном морале да позајмљују у кредитним инструментима деноминираним у страној валути. То је за њих ризично, зато што, у кризном тренутку, њихова централна банка не може да ствара новац који је потребан кредиторима: стога, потребан им је спољни спасилац. Нажалост, ММФ није увек у прилици да обави овај посао.
Стога, након што је криза еврозоне разорила кредитну способност њених држава које остварују дефицит, доминантне дефицитарне државе постале су САД и (у далеко мањој мери) Велика Британија, од којих обе, за сада, могу да позајмљују у својој сопственој валути. У пракси, САД су постале доминантни стабилизар светског биланса плаћања: њихов дефицит неутралишу туђе суфиците.
Дефицитарне државе, међутим, по обичају имају два проблематична својства: велику експанзију домаће задужености и слабљење производње разменљивих добара (и услуга). Ово онда ствара домаће политичке проблеме. Данас, ови проблеми усредсређени око мандата америчког председника Доналда Трампа, његових агресивних царинских ратова и настојања министра финансија Скота Бесента да одржи глобалну потражњу за обвезницама америчког Министарства финансија (Treasury) су уочљиви симптоми ових потешкоћа. Исто тако, то је истрајна финансијска крхкост коју примећују забринути посматрачи.
Средишња тачка, како је то инситирао Џон Мајнард Кејнз, јесте да ниједан од ових изазова неће аутоматски разрешити тржиште. Делимично зато што су финансијска тржишта толико крхка а делимично зато што је било шта што одражава и утиче на домаћи и светски просперитет увек у жижи политичке моћи. Увек је тако и било: чак је и 19. век, који је био доба laissez-faire капитализма, био и доба империја.
Уколико је епоха либералног капитализма завршена, потребно је да је замени нешто што неће разнети светску економију. Тренутно смо, међутим, на путањи финансијске кризе која делимично потиче од тврдоглаве истрајности дисбаланса и од јединствене и, по мом мишљењу, неодрживе улоге Сједињених Држава (и Велике Британије) као стабилизатора светског система. На крају крајева, то ће морати да се промени (this will and must change).
Како ће се то десити – још увек не знамо.
Извор: Financial Times
