Пише: Немања Ненадић
На сајту Владе Србије сигурно нису објављени сви документи који се тичу реконструкције новосадске железничке станице. Када је реч о финансијском аранжману, лако је могуће да кључне информације (зашто је плаћено баш 16 милиона евра) не постоје у било ком Владином документу, а не само да нису објављене.
Објављивање ограничено у најави
Државни органи, а пре свих Министарство грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја, одбијали су током 40 дана од трагедије у Новом Саду захтеве новинара, организација и појединаца да доставе уговоре, пројекте и информације о надзору над реконструкцијом железничке станице, позивајући се на заштиту кривичног поступка. Влада Србије, чијем је председнику, Милошу Вучевићу, 11.12.2024. ујутро било „чудно“ и „неразумљиво“ то што студенти траже да се објави документација и изричито тврдио да је документа „узело тужилаштво“, већ следећег јутра, а након „молбе“ председника Вучића, доноси одлуку о објављивању докумената.
Међутим, већ из саме формулације Владине одлуке се може наслутити непотпуност документације.Наиме, Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је наложено да учини јавно доступним сва документа која том министарству „стоје на располагању“ и која се „тичу могућег извршења кривичног дела услед обрушавања надстрешнице на станичној згради у Новом Саду, дана 1. новембра 2024. године“. Другим речима, најављено је да неће бити објављена она документа која из било ког разлога ово министарство не поседује (мада би можда требало да их има), као ни она за која министарство не сматра да стоје у вези са могућим извршењем кривичних дела. Ако ставимо по страни неспорну могућност да је нешто намерно загубљено или накнадно измењено током овог дугог периода, могло би се претпоставити да је критеријум за селекцију докумената који ће бити објављени било шта је тужилаштво тражило/узело, односно да су на сајту Владе објављене копије само оних докумената које се налазе и код Вишег јавног тужиоца у Новом Саду.
Не могу да претпоставим да ли међу оном што је објављено недостаје нешто што би могло да буде битно за оцену исправности пројектовања, грађења или надзора станичне зграде. Међутим, већ на први поглед је очигледно да се у одабраним документима налази врло мало информација о финансијском аранжману код извођења ових радова. Дакле, ако тужилаштво од Министарства није ни тражило те податке, онда би се са великом дозом сигурности могло закључити да оно није ни разматрало могућност вођења финансијске истраге или истраге о корупцији.
Главни уговор и његови анекси
Међу 195 докумената на сајту Владе Србије упадљиво недостаје уговор који су Влада Србије и Инфраструктуре железнице Србије закључиле са конзорцијумом „Joint Venture of China Railway International Co.Ltd & China Communications Construction Company Ltd“28.5.2018. за целокупне радове од Новог Сада до Келебије. Као што је Транспарентност Србија указала након неоснованих тврдњи о томе да се документи не могу објављивати без сагласности кинеске стране, овај уговор то не предвиђа. Министарство грађевинарства је у мају 2021. доставило Транспарентности уговор за овај и бројне друге пројекте, али је потом променило своју праксу.
На сајту Владе сада је објављен Анекс број 4 тог уговора, из којег се може видети да је договорено повећање цене због додатних радова, али не и анекси од броја један до три. Како су новинари сабрали, укупно повећање првобитне цене кроз анексе 2-4 износи 87 милиона долара. Међу додатним радовима се не може препознати ништа што се тиче новосадске железничке станице, али је документ занимљив јер открива да су кроз овај анекс „провучени“ и додатни послови који се тичу раније одрађених деоница (у Срему) као и нових планова у вези са „ЕXПО 2027“ – нпр. „израда пројектно-техничке документације за пругу од Земун Поља преко Аеродрома до тзв. Националног стадиона“.
Анекс број 1. би требало да садржи цене које су 25.6.2021. године (из документације је видљиво да је тада закључен) уговорене за поједине делове посла, укључујући и реконструкцију станичне зграде у Новом Саду. Сличан документ је Транспарентност Србија добила за уговор који се односио на деоницу пруге и друге радове на сремској деоници пруге и он изгледа овако. Може се претпоставити да једну од ставки у том анексу представља и 15 милиона и 658 хиљада евра (односно, та сума у доларима). Вучић је 5.11.2024. говорио да је управо толико плаћено за реконструкцију станичне зграде у Новом Саду, а слично је на свечаном отварању у јулу 2024, нешто мање прецизно (16 милиона), саопштио и Весић.
Иако Влада није објавила уговор и анекс, нема посебног разлога да се сумња да су овом приликом Вучић и Весић рекли истину. По свој прилици је толико Влада обећала Кинезима за овај посао у лето 2021. и толико им је исплатила три године касније. Не знају се неке друге ствари о којима нико од државних функционера није говорио – коме је тај новац отишао, јер су страницу у ствари градили домаћи подизвођачи, као и то колико је читав посао у ствари вредео.
Међународни споразум као начин да се избегне тендер и изговори о тајности
Као наводна препрека за објављивање информација и пре него што је станица отворена помињано је „одсуство сагласности кинеске уговорне стране“, у одговору који су новинари Портала „021.рс“ добили од Министарства у јануару 2024. Затим су нешто слично у „Ћирилици“ од 4.11.2024. утврдили Вучић и његов домаћин Марић, пребацивши одговорност за све на Динкића и Никезића, јер је споразум о сарадњи Србије и НР Кине закључен још 2009.
Али, да кренемо од почетка. Откуд то да се овако велика јавна набавка радова уговара без Закона о јавним набавкама и да било ко може да помисли да постоји неки основ за тајност?
Влада Србије је 28. маја 2018, без надметања, посао модернизације пруге од Новог Сада до Келебије поверила конзорцијуму две фирме из НР Кине за 1.162.810.000 долара. Пре тога, са истим конзорцијумом је био закључен уговор за деоницу од Београда до Старе Пазове за преко 350 милиона долара. Као правни основ да се ови послови доделе без надметања искоришћен је међудржавни споразум из 2009, као и закони кроз које је Скупштина одобрила кредитне аранжмане за поједине пројекте. С друге стране, ни основни Споразум, као ни један од три његова анекса (из 2012. за „Пупинов мост“, из 2013, који је прецизирао правила о набавкама и из 2017. који је проширио област примене и изузимање од пореских и царинских дажбина на увоз возова) не садрже одредбу о тајности или поверљивости уговора.
Док јавност макар начелно није искључена, конкуренција код набавке главног извођача, јесте. Тако се, у члану 2. Споразума предвиђа да ће се сарадња одвијати кроз „развој и имплементацију инфраструктурних пројеката“, „набавку или куповну машина опреме и материјала“, „техничку помоћ експерата“ и друго. У члану 5. Споразума предвиђа да уговори, програми и пројекти сачињени у складу са Споразумом „не подлежу обавези расписивања јавног надметања за обављање послова инвестиционих радова и испоруку роба и услуга, осим ако није другачије одређено у комерцијалном уговору“.
Ова формулација у међудржавном споразуму послужила је као правни основ да се код избора кинеског конзорцијума за овај, као и за многе друге пројекте, не примени домаћи Закон о јавним набавкама. Да је примењен тај закон, можда би за извођаче биле изабране исте фирме, баш као што је једна кинеска компанија, која код нас увелико гради на основу директног договора, пре неколико година на тендеру добила велики посао изградње „Пељешког моста“. Очигледно, није ствар до Кинеза, него до нас.
Улога подизвођача
Иако је носилац посла кинески конзорцијум, самим уговором (члан 16) је предвиђено ангажовање подизвођача. Уговорено је да најмање 46% вредности радова, добара и услуга буде из Србије или других земаља осим Кине.
Ни на избор подизвођача се не примењује српски Закон о јавним набавкама. Према Споразуму (члан 5.4.) „избор најповољнијег подизвођача и испоручиоца добара и услуга, са седиштем у земљи у којој се изводи инфраструктурни пројекат врши се у складу са процедуром утврђеном у комерцијалном уговору о извођењу пројекта“. Према уговору, подизвођаче бира кинески конзорцијум, после објављивања јавног позива за надметање, при чему „не сме да ограничава конкуренцију“ и „мора да обезбеди да избор буде извршен јавно и транспарентно“. МГСИ и Инфраструктуре железнице дају сагласност за ангажовање подизвођача. С друге стране, извођач (кинески конзорцијум) је одговоран за евентуално неизвршење обавеза подизвођача.
Нико не жели да се упусти у проверу стање Железничке станице у Новом Саду
Пошто је примена Закона о јавним набавкама искључена, све ово звучи као „боље него ништа“. Ако нема надметања по правилима, макар је требало да постоји јавни позив, па би могли да се јаве разне српске фирме које га пронађу; ако нема унапред постављених критеријума, барем би Министарство и „Инфраструктуре железнице“ могле да приговоре ако се Кинезима јави нека проблематична фирма. Међутим, за сада је потпуно нејасно да ли су и на који начин поштоване обавезе о избору подизвођача, јер јавни позиве и информације о избору подизвођача нисмо пронашли на сајтовима чланица кинеског конзорцијума, МГСИ и Инфраструктура Железнице.
У данима након трагедије, нарочито кроз изјаве инжењера Ђајића, јавност је добила прилику да сазна за неке од ангажованих подизвођача, након чега су неке од тих фирми опозициони политичари довели у вези са властима. Из докумената који су објављени на сајту Владе, коначно је постао познат макар списак од 16 ангажованих подизвођача,1 који до тада нису били видљиви ни у једном документу. И даље није познато шта су све били задаци појединих фирми, нити на који начин су изабране.
Због тога је и даље актуелан већи део захтева за приступ информацијама који је Транспарентност Србија поднела Министарству грађевинарства саобраћаја и инфраструктуре, а који је то Министарство одбило позивајући се на наводно угрожавање истраге. Тражили смо копије уговора којима су уговорени сви радови изведени на Железничкој станици у Новом Саду, као и информације о томе на који начин и према којој процедури су одабрани подизвођачи. Одбијање овог захтева због наводног угрожавања кривичног поступка је нарочито неосновано у ситуацији када се тај поступак, према до сада објављеним информацијама, уопште не води због евентуалног кршења прописа при уговарању посла, већ само у вези са пропустима у пројектовању, извођењу радова и надзору.
Зашто би подизвођачи и начин њиховог одабира могли бити битни? Ако је за реконструкцију плаћено више него што је она вредела, подизвођачи су у томе или били саучесници или о томе могу да сведоче.
Која је права цена?
Један од начина да службеници који се баве јавним набавкама у Србији „надрљају“ јесте да када им Државна ревизорска институција дође у посету немају доказе о томе како су испитали тржиште пре расписивања јавне набавке и како су проценили њену вредност. И тако за набавке један, два или пет милиона динара. Када Влада уговара послове вредне милијарде евра кроз директне споразуме, таква дужност није јасно прописана. Ако службеник за јавне набавке направи пропуст приликом процене вредности „обичне“ јавне набавке постоји хипотетички2 могућност да се ствар поправи накнадно и да тржишно надметање покаже да је права цена нижа од процењене. Када се извођач договори под окриљем међудржавног споразума процес утврђивања цене одвија се без обавезе да о томе остане траг, а свакако без увида јавности. Ако и дође до неких корекција, реч је о томе да цена додатно расте.
Исход је да грађани, ни пре ни после објављивања 195 докумената немају на располагању ни једну информацију о томе на основу чега су представници државе Србије закључили да је цена коју ће платити за радове бити реална.У ствари, једини објављени податак указује да је плаћено далеко више него што су радови вредели. Нова економија је још 22.11.2024. објавила да су, према предрачуну ЦИП из 2020, пројектовани радови на станичној згради вредели око три милиона евра, око пет пута мање него што су плаћени. Документ који је Влада објавила, из априла 2021, „Пројекат архитектуре реконструкције, доградње и адаптације станичне зграде у Железничкој станици Нови Сад“ садржи сличан прорачун трошкова (349.908.804,56 динара без ПДВ). Могуће је, наравно, да овај предрачун није у свему верно одсликао вредност радова, као и то да је у међувремену дошло до поскупљења неких трошкова. На крају, цена која је плаћена садржи и легитимну добит кинеских фирми које су ангажовале српске подизвођаче. С друге стране, остаје чињеница да је Влада Србије, и поред тога што је имала овај прорачун на располагању, пристала да се обавеже да ће платити пет пута више. Остаје питање на основу којих других прорачуна је то учињено.
Уз све то, логично се намеће и питање због чега је уопште био потребан кинески посредник за реконструкцију станичне зграде у Новом Саду. Ако изградња веома брзе пруге за наше услове подразумева коришћење технологија са којима домаће фирме нису имале довољно ранијег искуства, што би можда могло оправдати улазак у партнерство са државом која том технологијом располаже, то свакако није случај са реконструкцијом зграда. При том, по свему судећи, овај посао нису ни радиле кинеске фирме, већ је ушао у оних 46% српског удела. Једино логично објашњење јесте да је по среди била намера да се плати више него што би иначе морало и да се при том избегне тендер за извођаче радова.
Ово није једини
Као што смрт испод новосадске надстрешнице отвара питање сигурности бројних других објеката који су већ изграђени или који се тек граде, исто тако ово није једини инфраструктурни пројекат за који су подаци скривени. То се најбоље може видети кроз контраст између празнине Владине странице „економски уговори и споразуми“ и шаренила сличица кроз које иста та Влада промовише свој непостојећи програм „Скок у будућност-Србија 2027“, или кроз поређење фото-албума „100 дана МГСИ“ еx-министра Весића са страницом тог министарства о пројектима која није ажурирана три и по године.
Због тога, ни захтеви за транспарентност уговора, докумената и уговарања никако не требало да се ограниче само на овај један случај.
Извор: Пешчаник
