Пише: Радмила Радосављевић
На комеморативном скупу 1. новембра, којем је на позив студената у протесту који су организовали овај догађај присуствовало више од сто хилајда грађана, Ковачевићеву песму „Цвета трешња у планини“, из филма „Сабирни центар“, извео је Pop Choir Radio после 16- минутне тишине којом је одата пошта страдлима, и то је био најемотивнији моменат – готово да није било особе која није заплакала.
– Нисам, нажалост, био у Новом Саду, али сам на телевизији гледао пренос комеморације, нисам знао ни да је хор спремио ову моју песму, и био сам изузетно узбуђен. Имао сам прилике да те моје песме слушам у разним ситуацијама, оне су расуте у мојим позоришним представама, драмама, нарочито по филмовима.
Али, у Новом Саду је био изузетно драматичан и болан тренутак, који је са том песмом добио другу димензију, и нешто што се спојило у невероватну целину са том трешњом која цвета, и људима који су страдали и којих више нема – каже Ковачевић, додајући да му се у суботу јавило неколико пријатеља који су били у Новом Саду и рекли да су били изузетно потрешени.
Како подсећа Ковачевић, он је стихове „Цвета трешња у планини“ написао за филм „Сабирни центар“, који је по његовој драми режирао Горан Марковић, а Аница Добра ову песму пева у филму два пута, и том песмом се и завршава филм.
– Слушао сам је у неколико извођења, музику за представу „Сабирни центар“ компоновао је и Воки Костић, а мој пријатељ Зоран Симјановић је од тога направио заиста невероватну, потресну и филмичну мелодију. И морам рећи да је новосадски хор то отпевао бриљантно, у исто време лепо, узбудљиво, и на свој начин узвишено и јако болно, и све је било врло драматично и емотивно.
На наше питање да ли ће код неких нових генерација које нису гледале „Сабирни центар“ (освојио је Златну арену у Пули 1989. за најбољи филм), али и оних старијих, ова песма можда остати као симболична химна жртвама надстрешнице, с обзиром да се путем друштвених мрежа управо њено извођење од суботе шири „брзином светлости“, Ковачевић каже:
– Горан Марковић и ја смо тај филм снимили скоро пре четрдесет година, што значи да већина људи која има чак и педесет година није знала одакле је та песма и та мелодија, осим оних који се баве филмом, тако да ће нове генерације преко наступа новосадског хора и комеморације сазнати нешто више о томе. И опет кажем – „Цвета трешња у планини“ изведена је у тако болном тренутку и на тако узвишен начин, да ће се сигурно по томе памтити.
И ја сам ову комеморацију доживео као нешто изузетно узвишено – до те мере је тај повод трагичан да човек може само да ћути, да гледа ,и да се диви што је толики број људи дошао, и што је на тако велилчанствен начин одао пошту жртвама једне страшне трагедије. Цео догађај у Новом Саду био је изузетно достојанствен и емотиван – говори Ковачевић о својим утисцима.
Замољен да прокоментарише чињеницу да је од страшне трагедије прошло годину дана, да породице страдалих, студенти и грађани у протесту и даље траже правду, али да нико није процесуииран, да је документација о реконструкцији новосадске Железничке станице и даље скривена, а да је јуче суткиња Специјалног суда Ивана Бурсаћ, која је одредила притвор Горану Весићу, Томиславу Момировићу и осталим осумњиченим за корупцију у случају пада надстрешнице премештена на друго одељење, Ковачевић објашњава:
– Цела прича око тога да се годину дана не зна прави узрок трагедије и да јавност није упућена у детаље тога шта се заправо догодило јесте страшна, и убеђен сам да ће се једног дана сазнати, јер је неминовно да негде некакви озбиљни трагови постоје. Нисам стручњак за право, али у тим хиљадама докумената сигурно постоји некакав траг који води до истине, и који ћемо једног дана сазнати.
Мада, како наводи Ковачевић, када се осврнемо и када погледамо нашу историју не би требало да будемо потпуно сигурни да ћемо доћи до ове истине. Јер, толико је било страшних злочина од Другог светског рата до данас који никада нису ни процесуирани ни решени.
– Историја наше трагедије је врло дуга, тешка и запањујућа, говорим о трагедијама које смо сами себи починили, тако да бих могао да кажем да ме не изненађује ни ово што се сада дешава. Имам и један стих који карактерише све ово што се збива, а он гласи „Како пронаћи прави пут и спас, ако смо ми и они против нас“. То је апсурдна прича и апсурдна чињеница.
А мене то прати од раног детињства, тако да, што се тиче бар мога искуства, доживео сам га баш онако темељно, детаљно. Захваљујући томе све што сам написао, мање – више, све је у суштини политика. И да нема тог малог смеха, ироније, хумора, то не би могло да се гледа. Било би горко, као приче из пакла – каже писац који је у својим делима „преписивао“ наш менталитет, нашу историју и наша друштва.
На питање колико је горко и застрашујуће што власт која је одговорна за погибију људи у Новом Саду банализује и обележавање годишњице њихове смрти – чули смо председника који каже „А шта се догађа у суботу, 1. новембра у Новом Саду, јел нека утакмица“, до тога да његови медији с незапамћеном простотом и лажима информишу о комеморацији, и да Дијани Хрки, мајци страдалог Стефана која штрајкује глађу са захтевом за расписивање избора, насилници из Ћациленда које обезбеђује полиција уз увреде пуштају „патриотске“ песме и играју коло, Ковачевић истиче:
– Мислим да о томе не треба превише причати, једноставно, то је кулминација сукоба, а оно што знам врло добро из свега овога што сам говорио је „не дај Боже да је то најгоре“. Јер када крене сукоб у нашем народу, он се никада не заврши само на увредама и понижењима, увек се иде много даље, и ја се тога страшно бојим. Не бих волео да је ово што је засад вербални сукоб прерасте у нешто, потенцијално могуће, много страшније. Тога се сви нормални људи прибојавају и стрепе сваки дан шта ће бити сутра.
Ако ја имам икакав глас и неко искуство са мојих сто педесет година живота и рада, стварно бих апеловао на то да се што пре иде на изборе. То је нешто што ја видим као једино решење – да се на неким поштеним изборима, колико је то могуће, људи преброје и да кажу: то је то, хоћемо овакав и овакав живот, живот са неким другим, новим уређењем, новим људима и новим првилима игре.
Не видим апсолутно ниједно друго решење осим врло скорих избора, јер је све друго трагедија. Или је, као наслов који изузетно волим, „Дуго путовање у ноћ“. Живимо у неком безваздушном простору, и што је настрашније, живимо, мање – више, од дана до дана, молећи Бога да се не деси ништа страшно – сматра Душан Ковачевић.
Извор: Данас
