- Ђе сте то наумили, ђетићи? – упитаће Марко Миљанов два млада Куча, уочи боја на Фундини.
- Да се бијемо с Турцима!
- Има ко, и без вас да се крви с њима – рећи ће Марко – но се врћите дома!
- Истога дана заметнуо се жестоки бој. Трајао је све до ноћи. Пред зору – у црногорски логор – бануше и она два млада Куча – оба у тешким ранама, носећи по двије пушке на рамену,
- Ево ти, војводо, ове пушке које смо скинули с Турака – што смо могли, то смо браћи припомогли , а, ево, и наше главе – ако смо пријекор заслужили!
- Е, ђецо, ђецо – рећи ће Марко – ви сте стекли част а не пријекор, ма сте једно сметнули с ума – Кучима су спрешније ваше главе – да сјутра воде и бране Куче, но те пушке које сте данас донијели из боја! –Ко на крваво поприште изводи неуку ђецу или је бездушни крвник или охоли тирјанин. Томе није стало до побједе, него до незасите славе, јер се побједом не слави смрт него живот!
Извор: Боро Вујачић: Црногорци у анегдотама и причама, Побједа, Титоград, 1986., стр. 71.
