Умро је пјесник Абдулах Сидран. Вијест ме је затекла, ако се сјећам добро, у мајчином стомаку или нетом изван њега, када се, а чини ми се да се сјећам, цитат из његових сценарија или стихова могао сусрести на сваком кораку књижевног времена и културног свијета којем је припадао. За то вријеме и то мјесто, а управо и у годинама када сам прогледавао и прослушавао, његов је таленат био незаобилазан, складно уобличен, и онако са стране није му се заиста ништа имало ни додати ни одузети, поготово онај неслућени дио мене који ће се једног дана пронаћи у поезији као јединој смисленој и успокојујућој димензији постојања у невременима која ће наступити. И све је бивало тако лијепо, течно и дјечије наивно. А онда је умро. Умро је помисливши вјероватно да је већи него што је био. Слава коју му је властитим несагледивим талентом донио режисер (вриједи и реципрочно) његових доста траљаво написаних, али ипак врхунски аутентичних прозних сценарија, умјесто да га, винувшега у популарну културу, вине даље у бескрајну могућност, оставила га је ипак у раљама вашаришта сарајевских таштина, гдје се у потоцима алкохола још неко вријеме увријеђено копрцао, а затим и утопио.
Режисер који га је макнуо из незаслуженог невида у који је поезија све сигурније западала, и показао најширем аудиторијуму, надрастао је његова сценарија, убрзо и средину (или је барем мислио да јесте) и из исте га је нестало, а Сидран је остао ту гдје је био, препуштен наново тек матичној поезији од које је био већ одрекнут, а умјесто које је у њему сада обитавала тек ништина и нигдина њезиног ишчезнућа. Ако се таленат брижљиво не његује, ако било ко у исти намјери додати вишак славе као вишак мирођије (поготово када је ова заиста и присутна), највјероватније је да ће од свега тога остати јако мало, а и то што је преостало у његовом случају искориштено је на најгори могући начин, јер оно што је услиједило доласком братоубилачких ратова људима и у људима, прије свега је један од тужних примјера у шта се све може изобличити некадашњи облик (или се ипак некадашњи безоблик све вријеме довитљиво обличио захтјевима времена).
Сидран је добро схватао времена која су текла, вјероватно и она која су долазила, те је преостатке свога талента одлучио подредити плебејским бубњевима – вреви која допире на пријајући и повлађујући начин не даље од површинског перцептивног слоја који је већ тада био толико задебљан, да је било ко, иоле префињенијег чула, на ту врсту ларме једноставно или морао зачепити дупље или констатовати бесповратну смрт као дијагнозу једном некадашњем пјеснику. Јер никада, а ако се нешто баш пост-мортем не појави, Абдулах Сидран готово ништа вриједно више није написао.
Наставио је објављивати компилације својих некадашњих поетских збирки, допуњујући их циклушчићима нових полустихова из којих су прштали, готово у гваљама, елементи новог безвремена – научнофантастични вилењаци – „добри Бошњани“ и сличне дјечије подобе као и она најотрцанија патриотизмом обојена мартирологија.
Публицистички се, са друге а истовјетне стране, настојао додворити криминогеним властима пишући редом панегирике читавој плејади „сарајевских ослободиоца“ – криминалаца који су у ратној анархији пронашли савршено тло за своју незајажљивост, сијући пљачку, мучење, страх и смрт међу неподобним цивилима, а све јер им се могло и јер им је пролазило некажњено. И о томе су сви све знали. Испоставило се, међутим, да је и превише оних који су од тога, као и од Сидрана, претходно чувши све и о свему, зачепили своја чула или окренули главу. Нико након рата ништа од тога није споменуо, те је овај некадашњи пјесник наставио уживати повремени, углавном политички углед утемељен на некадашњем умјетничком, тргујући међутим и са свим могућим супротстављеним странама, онда када се тако нешто отворило, што му његови превасходни марионет-мајстори неће опростити, те ће га у неко доба, као непоузданог, вратити тамо одакле су га некоћ и извукли – у невид, дјелимично засјењеног, вјероватно и уцијењеног, али дозирано пуштеног на свјетлост таман толико да им његов глас у заглушјима њихових не може нашкодити. У тој засјени остаће све и до прекјучерашњег дана, а оно што слиједи, судећи по првим реакцијама на његов физички одлазак, напрасан је излазак из исте, и то на онај најџукачкији начин, преко мртвих му леђа, али о томе је већ боље не промишљати, јер на самом зачетку изазива стомачну мучнину.
Било би међутим непоштено издвојити случај Абдулаха Сидрана у морима склизнућа и обезобличења у којима се јако добро реализовало и гро других његових савременика, сасвим сигурно и претходника, а реализоваће се неминовно и они који долазе. Питање је колико се уопште и може знати о умјетницима чијих се времена и средина није бивало свједок и над чијим ће биографијама, усљед њихових времепросторних далекости остати трајно наткриљен зар.
Чињеница да ми је његов биографски стратагем, што лично, што посредно, јако добро познат у томе не мијења много. Не мијења заправо ништа. Волио бих да се с тиме никада нисам упознао, волио бих да сам у антологијама југословенске поезије двадесетог вијека могао пронаћи његове пјесме са биографском биљешком која би почињала са Абдулах Сидран (1944 – цца 1984/5)…, јер бих волио и да се у биобиблиографској биљешци за годину смрти пјесника ставља она за поезију једина и битна – када је објављен посљедњи његов вриједан стих. Волио бих и да никада нисам осјетио талог сидранштине нити млитави стисак његове руке, али јесам, па је конгломерат свих тих ефемерних знања несносном учинио и мјеру у којем бих идеално волио да сам, мимо стиха, о њему знао.
Гледајући с друге стране, волио бих да се никада нисам сусрео али баш ни с ким из јавног књижевног свијета, те да сам некако, бивајући истог дио, успио остати нетакнут бујицама таштине које из свих њих пречесто навиру и стихијски. Јер ништа од тога ми баш ничему није користило. Само ме сужавало и гонило у паничан бијег. Већу ширину ума, и то далеко већу, а често и већу ерудицију, самим тим и заслужена уточишта своје пажње и посматрања, проналазио бих рецимо код чистача, кондуктера или ситних лопова, избјеглица, крадљиваца џамијских ћилима или леонског злата црквеног.
Зашто бих онда и Абдулаха Сидрана, који је сав тај церемонијал надмудривања најјефтинијим ефемеријама и идеолошког онечишћавања ионако слуђених и спржених недовршених мозгова ослоњених на патрију као једино уточиште, довео на ниво гротеске, посматрао иоле издвојено. Скоро да му је одати и признање, јер уопште не вјерујем да је био глуп и није тачно знао киме и чиме је био у стању манипулисати…а то укључује и пуштање низ воду оних којима то у стању није. А када се из слова једном пређе у празнослов, повратка више нема.
Ипак, без обзира на врсту и ниво есенцијалног коректива који иоле свјесном човјеку доноси вјештина посматрања околности туђих композиција и декомпозиција, једном када прође генерација друга, трећа, и нико се ничега везаног за његову нарав не буде сјећао, односно када то у неком новом времену и происходећем му мјесту, престане бити важно, он ће и даље остати превасходно оно што је био некоћ, не оно у шта се изродио, јер на крају ће у библиотечким ризницама остати његова изврсна Сарајевска збирка пјесама (до данас најљепши пјеснички портрет тог града), коју је преписивао, и са више или мање успјеха, а затим и потпуно безуспјешно, читавог живота дописивао, све док му није нестало гласа, а затим и њега.
Баш тада, односно сада, за све што је значио некада, ваља му ипак пожељети истински смирај до зла бога компликованој души или било чему сродном у шта је осамљен и отргнут од околности (ако се сјећао како би то пјесник требао бити у отрзи и осами), можда и вјеровао. Ако је и у шта уопште више и вјеровао. Остаје жал за великим талентом, који је, а да се ничему и никоме ефемерном није ставио у службу, могао бити доведен до неслућених танчина. Овако је изгубио облик и нестао, а да нико осим његовог носиоца који ће се дуго по властитом нестанку попут утваре повлачити јавношћу, не може бити кривљен за то. Одлазак Сидрановог безоблика, као изрођене му чести, само је неминовност, свима нам својствена, судбоносно важна за оне којима и он бјеше важан и мимо поезије, дочим за Поезију саму, као глас који спашава толике свјетове и чију је љепоту људска мањина и даље у стању препознавати и кроз чији се објектив истински надам да ћу, заборавивши једном све, поново дозријети да га искључиво читам и посматрам – безначајна сљедственост једне знамените смрти, која ми је испоставља се вршњак, а десила се давно давно, готово четири деценије назад.
Марко Бачановић
Извор: Преокрет
