Андрија Мандић је држављанство Црне Горе изгубио по сили закона 27.4.2009.- нема легално држављанство Србије
Члан 39 стан 2 Закона о црногорском држављанству( “Сл. лист ЦГ”, бр. 13/08 од 26. 2. 2008) прописује: Црногорски држављанин који је на дан 3. јуна 2006. имао и држављанство неке друге државе, има право да задржи црногорско држављанство. А у став 2: да то лице може након 3. 6. 2006. задржати “и црногорско држављанство” до закључења билатералног споразума (овде са Србијом што се ни данас није десило) али “најдуже до Устава Црне Горе 2007. (што није учињено) то лице је могло задржати “и црногорско држављанство”. Члан 19 Закона о држављанству предвиђа да се црногорско држсвљанство губи: по захтјеву, по сило закона или по међународном споразуму а члан 24 став 1 тачка 1 каже да црногорски држављанин који има “и држављанство друге државе” (А. Мандић) по сили закона губи црногорско држављанство ако је добровољно (након 3. 6. 2006) стекао држављанство друге државе.
Како код А. Мандића имамо неспорну чињеницу да је 27. 4. 2009. пријемом стекао држављанство Србије (дакле добровољно и ван свих рокова а супротно законима Црне Горе) и уписан у евиденцију држављана код матичне општине Стари град, Београд, Р Србија, текући број 1229 за годину 2009 – тим даним је изгубио црногорско држављанство по сили закона.
Будући да је ДИК донела решење о прихватању кандидатуре А. Мандића у уверењу да кандидат има црногорско држављанство као елементарни услов а да га је А. Мандић изгубио по сили самог закона (ex lege), то је решење о прихватању одн. потврђивању кандидатуре апсолутно ништаво јер се ради о императивном услову за кандидатуру који кандидат овде не испињава и то од 27.4.2009. до данас а и даље.
Пошто је Андрија Мандић очигледно ДИК довео и држао у правној заблуди да има црногорско држављанство које је по сили закона 27.4.2009. изгубио (када се неко право стиче или губи по сили закона, никакав посебан акт се не доноси а евентуално незнање права и закона шкоди а не помаже) – то ДИК нема никакве друге могућности него да по службеној дужности према одредби члана 139 Закона о управном поступку Црне Горе која предвиђа институт “обавезног поништавања” – поништи решење о прихватању односно потврђивању кандидатуре Андрије Мандића на изборима за председника Црне Горе.
Андрија Мандић по правном стању какво постоји од 27.4.2009. има искључиво држављанство Републике Србије (тим датумом је по сили закона несумњиво изгубио црногорско држављанство) а пошто члан 1 став 2 Закона о избору предсједника Црне Горе предвиђа као основни услов за кандидатуру поседовање црногорског држављанства, то спада у правну неминовност да такво лице не може учествовати у изборима за председника Црне Горе.
Закључујем да је А. Мандић морао повести рачуна када је преко свог микрофона (Небојше Медојевића) нападао и објављивао исправе које указују на Спајићево држављанство Србије ради његове елиминације из конкуренције да је самим тим истина несмотрено, елиминисао и самога себе. Забрињавајуће је а ново то што Мандић у емисији Начисто кад није имао више куд а да не призна да има држављанство Србије кренуо да обмањује јавност неистином да му је “држављанство Србије легално” мада је и правном лаику потпуно јасно да није.
Према томе мислим да нема теоретске шансе да је тврдња о “легалном држављанству” одржива и да нема теоретске шансе да лице које не поседује црногорско држављанство учествује на изборима за председника Црне Горе као и да нема теоретске шансе да ДИК не поништи решење о потврђивању кандидатуре и то по службеној дужности.
Милош Марковић
