Недавно објављена Мркаљева књига капитално је дјело домаће хисториографије, студија случаја подручја Глине у вријеме Другог свјетског рата у којем се аутор минуциозном примјеном најбољих пракси повијесне знаности увјерљиво обрачунава с покушајима оспоравања и умањивања злочина фашизма
Пише: Марио Шимунковић
Књига Усташки терор и геноцид: примјер Глине и глинскога котара 1941.–1942. године повјесничара Игора Мркаља представља једно од најопсежнијих и методолошки најамбициознијих истраживања досад објављених о усташком насиљу на локалној разини тијеком Другога свјетског рата. Настала на темељу ауторове докторске дисертације, књига на готово осамсто страница доноси детаљну реконструкцију процеса успоставе, развоја и проведбе усташког терора и геноцида на подручју Глине и глинскога котара од успоставе Независне Државе Хрватске до прве велике кризе њезине власти тијеком 1942. године. Премда је просторно ограничена на подручје Баније, њезина важност далеко надилази регионалну повијест јер аутор на једном локалном примјеру анализира механизме геноцидне политике НДХ према Србима, Жидовима и Ромима те начин на који су се одлуке донесене на државној разини проводиле на терену.
Дјело се темељи на импресивној истраживачкој основи. Аутор је користио архивско градиво из Хрватског државног архива, Државног архива у Сиску, Архива Југославије, Архива Босне и Херцеговине, и низа других архива и установа. Уз архивску грађу кориштена је богата објављена документација, мемоарска литература, новински извори, фотографска грађа и свједочанства преживјелих. Таква ширина извора омогућила је аутору да догађаје проматра из више перспектива те да реконструира не само дјеловање усташких институција него и судбине појединаца, локалних заједница и самих жртава.
Књига је подијељена у седам поглавља која прате развој геноцидног процеса кроз неколико јасно одређених фаза. Већ у уводном дијелу аутор наглашава да геноцид не проматра као једнократан догађај, него као процес који пролази кроз фазе припреме, ескалације, кулминације и наставка насиља. Такав приступ произлази из сувремених теоријских расправа о геноциду, особито радова Леа Купера, Мартина Шоа и других аутора који геноцид проматрају као динамичан друштвени процес.
Прво поглавље, Увод, представља теоријско и методолошко полазиште цијеле књиге. Аутор расправља о појмовима терора, државног тероризма и геноцида те образлаже зашто сматра да се злочини почињени над Србима, Жидовима и Ромима у НДХ могу дефинирати као геноцид. Посебну позорност посвећује развоју појма геноцида од Рафаела Лемкина до Конвенције Уједињених народа из 1948. године. Уједно дефинира основну хипотезу рада према којој је усташки покрет, као организација која је преузела власт у травњу 1941., своје идеолошке циљеве остваривао суставном примјеном терора који је врло брзо прерастао у геноцид. Уводно поглавље важно је и зато што читатеља упознаје с концептом геноцидног процеса који представља окосницу цијеле књиге. Умјесто да злочине проматра као изолиране инциденте, аутор их анализира као дио суставно организиране политике уништења.
Друго поглавље, Усташка терористичка организација до 10. травња 1941. – Од Краљевине Југославије до успоставе власти НДХ у Глини и глинском котару, посвећено је раздобљу које претходи отвореном насиљу. Мркаљ анализира настанак и развој усташког покрета од краја двадесетих година до травња 1941. године те показује како су антисрпство, политички радикализам и насиље били саставни дио његове идеолошке језгре. Аутор затим детаљно приказује политичке, националне и друштвене прилике у Глини и глинском котару тијеком међуратног раздобља. Посебна је вриједност поглавља што повезује локалну повијест с процесима који су се одвијали на државној и међународној разини. Тиме се показује да геноцидна политика није настала спонтано након успоставе НДХ, него је имала дубоке идеолошке коријене и претходно обликоване обрасце дјеловања. У завршном дијелу поглавља приказује се успостава нових власти у Глини те формирање локалног репресивног апарата који су већ тијеком прољећа 1941. постали кључни инструмент провођења насиља.
Треће поглавље, Прољеће 1941.: Ескалација геноцида, описује пријелаз из политичке репресије у отворени геноцид кроз масовно хапшење у Глини и масакр у Прекопи. Аутор детаљно реконструира догађаје из свибња 1941., када су усташке власти организирале масовна ухићења српских мушкараца на подручју Глине. Након притварања, мучења и злостављања услиједило је њихово одвођење у Прекопу, гдје је извршен један од првих великих масакра на подручју НДХ. Мркаљ показује да тај злочин није био реакција на побуну или сигурносну пријетњу, него планска акција усмјерена према уништењу дијела српске заједнице. Управо зато масакр у Прекопи аутор интерпретира као важну прекретницу у геноцидном процесу. Посебно су вриједне детаљне реконструкције догађаја, идентификација жртава и анализа улоге локалних дужносника који су судјеловали у организацији и проведби злочина.
Четврто поглавље, Љето 1941.: Кулминација геноцида, представља средишњи дио књиге и њезин најопсежнији сегмент. Аутор обрађује масакр у Банском Грабовцу, масовне депортације у госпићки сустав логора, покољ у православној цркви у Глини те низ других злочина почињених тијеком љета 1941. године. Управо је то раздобље означено као врхунац геноцидног насиља на подручју глинскога котара. Мркаљ показује како се дотадашње појединачне репресивне акције претварају у суставну политику уништења. Убојства, депортације и масовна хапшења постају свакодневна пракса државних институција. Посебно мјесто заузима анализа покоља у глинској православној цркви, једног од најпознатијих злочина у повијести НДХ. Аутор реконструира тијек догађаја, идентифицира организаторе и извршитеље те анализира мјесто тог злочина у ширем геноцидном плану. Истодобно показује како се локални догађаји уклапају у ширу политику НДХ према Србима. Тиме се глински покољ не проматра као изолирани инцидент, него као дио суставно организиране кампање насиља.
Пето поглавље, Јесен 1941. – Прољеће 1942.: Наставак геноцидних похода, показује да завршетак љета 1941. није означио крај насиља. Напротив, геноцидни процес наставља се кроз војне операције, акције „чишћења“ терена и масовне депортације становништва. Аутор описује како се методе насиља поступно мијењају. Док су тијеком прољећа и љета доминирали локални масакри, сада све већу улогу добивају концентрацијски логори, особито јасеновачки логорски сустав. Посебно су занимљиве анализе односа између војних операција и репресије над цивилима, као и приказ начина на који су депортације постале саставни дио политике уништења. Мркаљ показује да су масакри и логори били дијелови истог процеса те да их није могуће проматрати одвојено. Ово поглавље такођер пружа увид у свакодневни живот становништва које се нашло између усташких репресивних мјера и ратних сукоба на подручју Баније.
Шесто поглавље, Љето – јесен 1942.: Прва велика криза власти НДХ, анализира промјене које наступају након јачања партизанског покрета и ширења устанка. Аутор показује како усташке власти поступно губе контролу над простором и како почиње слабити њихова моћ. Иако репресија не престаје, њезин интензитет слаби због промијењених војних околности. Ово поглавље важно је јер показује да геноцидни процес није био линеаран нити непромјењив. Његов интензитет овисио је о односу снага на терену, способности режима да проводи своје одлуке и развоју ратне ситуације. Тиме аутор уводи важну димензију која надилази једноставно набрајање злочина и омогућује разумијевање ширег повијесног контекста.
Седмо поглавље, Закључак, доноси синтезу резултата истраживања. Мркаљ потврђује да су усташки терор и геноцид на подручју Глине и глинскога котара били саставни дио шире политике НДХ усмјерене према уништењу Срба, Жидова и Рома. Истодобно показује да је за разумијевање геноцида нужно проучавати локалне средине јер управо оне откривају конкретне механизме проведбе насиља. Закључак повезује све претходне дијелове књиге и потврђује основну тезу о суставном карактеру усташких злочина.
Вриједност ове књиге није само у њезину опсегу, богатству извора или детаљности анализе. Њезин највећи допринос лежи у чињеници да аутор суставно идентифицира починитеље злочина и реконструира њихово дјеловање. Управо се у томе крије једна од највећих новости које ово дјело доноси хрватској хисториографији. Након Другога свјетског рата, у оквиру политике братства и јединства, нагласак је првенствено био стављен на жртве и њихово страдање. Настојало се градити друштво помирења па се није инзистирало на детаљном навођењу извршитеља појединачних злочина. У правилу су били истакнути налогодавци и врхови злочиначке хијерархије, док су локални починитељи остајали скривени иза формулација попут „окупатор и његови помагачи“, „окупатор и домаћи издајници“ или једноставно „усташе“.
Такав приступ имао је своје разумљиве политичке и друштвене разлоге. Наглашавање идентитета починитеља могло је довести до трајне стигматизације њихове дјеце, обитељи и локалних заједница. Стога се чувало сјећање на жртве, док се сјећање на злочинце углавном потискивало. Данас, осамдесет година након догађаја, хисториографија може приступити том питању на друкчији начин. Идентифицирање починитеља више није средство политичког обрачуна, него важан елемент знанствене реконструкције прошлости. Давањем идентитета злочинцима јасније се сагледавају размјери злочина и показује да геноцид нису чиниле апстрактне институције него конкретни људи.
Због тога се може закључити да је ријеч о књизи која је дуго чекала свога аутора. Премда се данашњем читатељу може учинити да је објављена прекасно, прије заправо није ни могла бити написана на овакав начин. Тек су временски одмак, доступност извора и развој хисториографских метода омогућили да се уз жртве реконструирају и идентитети починитеља, њихове улоге и одговорности. Управо зато књига Игора Мркаља представља изнимно вриједно хисториографско дјело које ће дуго остати незаобилазна литература за проучавање геноцида у НДХ, повијести Баније и механизама масовног насиља у Другоме свјетском рату.
Извор: Просвјета.хр
