Пише: Синиша Јелушић
Пјесме које су се налазиле на столу њиховог недавно преминулог аутора, угледног пјесника Илије Лакушића, представљају, по свему судећи, пажљиво припреману и највећма довршену пјесничку збирку, до које долазимо захваљујући бризи његових најближих. Ваља стога са похвалом указати на нарочиту бригу Лакушићеве најуже фамилије да се Илијини непубликовани стихови, пажљиво систематизују, саберу и читаоцима представе, што је чин од највеће важности за приступе истраживањима и тумачењима његовог цјеловитог и заокруженог пјесничког опуса.
Али, с обзиром да нас је Лакушић напустио прије њеног коначног завршетка, а тиме и саморазумијевајућег вредносног суда који происходи из довршености збирке, с правом имамо питати: како се односити према заоставштини ипак, упркос свему, лишеној пјесниковог коначног суда, свагда одлучујућег за намјеру да се дјело публикује и у том облику читаоцу представи.
Поетичке особености
Ако сада са уопштених судова пређемо на конкретност анализе пјесама које су пред нама, неће бити на одмет поновити да је у нашем случају, приређивачу без сумње добрано олакшан посао. Ово с обзиром на то да пјесме нису биле насумично сакупљане, него, томе насупрот, да слиједе ауторову већ промишљену организацију дводјелне цјелине рукописа, са које би се могло опрезно закључити о његовој већ завршној припреми. Отуда је неупитно да пјесничка грађа не само да није насумице сабирана, већ је, напротив, ауторски пажљиво организована и да са тог разлога она чини једну сасвим кохерентну цјелину. У Лакушићевој подјели, цјелина књге носи наслов Самачки живот поезије, а у оквиру ње могло би се рећи да је први дио остао је ненасловљен (могућно да је, сагласно аутору, тако требало остати), али само с обзиром на њен други дио, који је аутор насловио са загонетним Опусти се и пиши дубоко. Рекло би се да је ово именовање било неопходно, да би се јасно назначила композицијска разлика у односу на први дио.
У трећем, допунском дијелу збирке су они стихови на које се највећма односи питање из првих редова овог записа, јер их сам аутор није уврстио у збирку. Од већ публикованих пјесама, према свједочењу његових најближих, Лакушић је имао намјеру поново уврстити пјесму Ево ме, а приређивачи су овима, додали за Лакушића још неколике, јамачно привилеговане пјесме Дошла сам да те родим, Таква пјесма и Иностранство. Ово је учињено не без разлога и доброг осјећања с обзиром на семантички правац који стихове ових пјесама повезује.
Нема сумње да је једно од најважнијих питања које се има поставити када је ријеч о последњој Лакушићевој збирци, строго узев, питање њених поетичких особености. Да ли су њене поетичке особености другачије од атрибута пјесничких збирки које јој претходе? Овдје имамо у виду наравно најприје њену поетичку аутономију нипошто не изузимајући однос спрам оних базичних атрибута Лакушићеве поетике коју конституише, са поузданом темељношћу, његово претходно, вишедеценијско пјесништво. Другим ријечима, незобилазно је питати: које су то доминантне поетичке карактеристике ове збирке и у чему је њена посебност?
Најприје, неће бити тешко уочити присутност, у већој или мањој мјери, свих оних општих карактеристика Лакушићеве поетике којима несумњиво припадају, у критици већ уочени и тумачени појмови пјесничког стварања, слова, празног папира, писаће машине, хуморне дистанце, иронијских обрта, афористичког исказа итд. Питање је међутим: да ли ови поетички атрибути заузимају равноправно мјесто у пјесничком стварању Илије Лакушића, или се међу њима ипак може успоставити извјесна квантитативна хијерархија? Наравно, овдје прије свега имамо посебно у виду неколике последње збирке Лакушићевог пјесничког стваралаштва.
Проф. др Синиша Јелушић: „Ђиласа треба уврстити међу књижевне великане“
Семантичка трансформација
Са чврстом увјереношћу рекао бих да се у оквиру широке лепезе поетичких својстава које Лакушићево пјесништво карактеришу, ипак може издвојити једна посебна димензија посљедње фазе његовог стваралачког прегнућа, коју је најпрецизније одредити термином религијског/метафизичког контекста. Рекао бих да је ову димензију Лакушић експлицитно формулисао у неколиким својим посљедњим књигама поезије, које, у таквом семантишком правцу, започињу збирком Манастирски синови. Већ такво именовање ове пјесничке збирке, имплиците највећма упућује читаоца на њене поетичке или семантичке атрибуте. Или, сасвим прецизно казано, по нашем суду, извјесна је, ако не сасвим промијењена, а оно јамачно доминанта, трансформација семантичког смјера који би сада било с правом могућно примијенити на диференцирање позне Лакушићеве поетике у цјелини.
О каквој је трансформацији овдје ријеч?
За разумијевање базичне семантичке трансформације о којој је овдје највећма ријеч, биће најбоље апстрактни говор о општим мјестима замијенити конкретним примјером једне, за овај смјер значења, карактеристичне Лакушићеве пјесме.
НЕ ВИШЕ
Не треба мени много!
Треба ми само једна рупа у плафону
тек да провучем главу,
да видим колико се видјети може.
Вијек-два, не више.
Или да онај који живи горе
понад кровова свих, да провири,
провуче главу и каже колико зна,
не више!
Како тумачити стихове ове Лакушићеве пјесме, које аутор обликује на себи својствен, двојаки начин: излагање најприје једноставним и комуникабилним поетским дискурсом, из кога у потоњим, најчешће завршним стиховима происходи сложено значење херметичне метафоре? Наравно, нећу ништа ново рећи ако кажем да управо овај облик исказивања представља само бивство Лакушићевог поетског језика и да би сваки други облик или одсупање од њега, укинуо такво његово суштаствено, онтичко бивство. Уопште узев, у томе је, ако допустимо извођење једног уопштенијег естетичког закључка, нека врста метарационалности пјесничког исказа, на коме се темељи, употребићемо поређења ради теолошки термин – апофатички начин пријема текста. Другим ријечима, суштаство поетског текста у својој естетској аутономности, непреводиво је на језик аналитичке интерпретације, изван које увијек остаје “оно нешто”, рационалном промишљању недоступно. Једна психолошка аналогија овдје нам може бити од помоћи: Ендрју Самуелс пише да специфичне метафоре могу да се употребе да би нам приближиле симбол, али симболичке представе указују на смисао који превазилази моћи описивања. Преведено на значење које имамо у виду кад је о пјесништву ријеч, могло би се рећи да само бивство текста, одн. његов дубински смисао превазилазе моћ саму описивања (исказивања, тумачења). Из овога, разумије се, не слиједи закључак који би искључивао могућност интерпретације уопште, али несумњиво ставља строге границе које имплицирају упозорење читаоцу да се аутономно значење поетског исказа нипошто не може свести на пуки резултат аналитички интерпретације. Другим ријечима, оно само указује на отвореност и пут, никада коначност и довршеност.
Примјер издвојене Лакушићеве пјесме Не више, може се, гроссо модо, узети за битан атрибут цјелине помињане семантичке доминанте, али и једним дијелом, суштаственим предикатом његовог позног поетског исказа уопште. А овај је садржан у модусу Лакушићевог пјесничког израза: у поменутој привидној једноставности дискурса која нам (једноставност) указују на то, да се послужимо једним исказом Емила Штајгера, који се дословно могу примијенити на пјесништво Илије Лакушића: “како су и сасвим безазлени стихови очигледно тешки и многозначни и како тумач никада не може поступити довољно опрезно”. Ако би крајње сажето требало одредити оно што чини суштаство оног већ поменутог двојственог начина Лакушићевог пјесничког исказивања, онда је оно утемељено у овој одредници.
Запитајмо сада: шта значи та “једна рупа у плафону/ тек да провучем главу”? У првој строфи дословно се има се у виду физикални план: провучемо ли главу кроз рупу, видимо плаветнило неба, птице или облаке изнад нас. Али да овај начин Лакушићевог пјесничког говора, садржи и другу раван, која захтјева пажљиво значењско дешифровање, показује већ наредни стих у коме се вели да се из отвора може видјети “Вијек-два, не више”. Тиме се, дакле, већ онај ранији физикални план помјера на одређени виши ниво апстракције, с обзиром на контекст значења термина вијек. Степен апстракције се увећава већ и првим стихом завршне строфе, јер се у њему онај који живи горе на неки начин позива да провири/провуче главу, али сада у обратном правцу (високо-ниско), кроз исту ону рупу на плафону, кроз коју Ја пјесме хоће провући главу. Али, ко се то позива? Нема никакве сумње – ријеч је о Богу. Отуда опрезно наслућујемо смисао стихова. Наиме да провући главу – представља човјекова инхерентна потреба за смислом/Логосом, али и обратно: његову потребу за теофанијском пројавом, објавом, божанским откривењем знања које трансценденцији припада и које ова скрива. Ријеч је овдје о честом и, рекао бих, базичном значењском мотиву Лакушићевог пјесништва: снисхођењу божанског које земном бивстворању, а у томе и самом чину писања, придаје Смисао.
У овоме налазимо и разлог да смо стиховима ове пјесме придали привилеговано, парадигматско значење носиоца поетичке суштине – руководног начела којим се може дефинисати суштаствено језгро цјеловите поетике Илије Лакушића.
Метафизички задатак пјесништва
Нешто уопштеније узев, иста ова поетичка идеја саопштена је у другачијем, есејистичком дискурсу сажетог Лакушићевог аутопоетичког казивања, у коме пјесник одлучно упућује на превасходни “метафизички задатак пјесништва”, у коме би, отуда, постављење духовних или метафизичких питања ваљало да буде свагда у првом плану. Задатак до кога је Лакушићу нарочито стало тиче се самог извора, архетипског као пра-утиснутог које представља духову истину – архетип као симболичко прапочело, “психолошки садржај архајске природе”. Ријечју, то је онај архе, који је утиснут (тyпос) у најдубљи слој пјесниковог несвјесног и/или колективно несвјесног садржаја. Садржај овог архетипа, имајући у виду Лакушићев пјеснички и не мање непјеснички дискурс, ваља тражити у хоризонту његошевске метафизичке мисли, привилегованог топоса Ловћена и, уопште, православног хришћанског духа и традиције владара и владика Петровића у Црној Гори. Уз то, посебну важност придајемо Лакушићевом увјерењу да питање зашто писати значењски без остатка одговара питању зашто живјети, чиме се пјесничком чину придаје најдубљи егзистенцијални атрибут: писање за пјесника постаје нужан услов доспијевања до егзистенцијалног смисла, без кога (писања) га бити не може.
Ипак, ово не значи писати у смислу пуког физикалног акта; насупрот томе, писати значи, у ствари, додиривати сам темељ Бића. А ово је могућно, јер пјеснику “Бог (му) освјетљава папир и он пише”. Присутност божанског у пјесничком чину, дá се разабрати у Лакушићевој необично подстицајној аналогији “справљања светог уља и миропомазања као елемента религиозног канона” са пјесмослужбеним уљем “које се у чинодејствовању пјесника јавља као одсјај аутентичног јелеја без којег се не може покренути Света тајна”. Слиједи да је чин пјесничког стварања у блиској повезаности са Светом тајном, а ова темељна поетичка премиса постаје суштаствени творбени принцип Лакушићевих најзначајнијих пјесничких досега.
Ваља сада посебно упутити на једно карактеристично мјесто у коме Лакушић необично прецизно и сасвим експлицитно подређује свој темељни поетички став. Ријеч је о његовом одлучном оспоравању “мишљења по мени крајње неутемељених, да посао поезије није да метафизички освјетљава структуру удеса већ да ендемски пјева из своје тјескобе, а да егзистенцијална и метафизичка питања оставе паметнијем” (филозофији). За промјену тог става, вели пјесник, није сврсисходно водити битку потребно се само у пролазу цинично насмијешити”. Кључни термин у овом исказу је свакако термин “метафизички”. Лакушић, како се дамо увјерити, уочава у пјесничким мнењима круцијалну разлику. Ова почива на платоновском увјерењу према коме метафизичка или филозофска питања ваља препустити тематском хоризонту дисциплине филозофије, а сва друга, која немају такву тежину, ваља препустити пјесницима. Лакушић је до те мјере увјерен у своје овоме супротно, порицајуће становиште, сматрајући да са онима који тако мисле не треба водити никакву превелику битку, већ да му се, како дословно вели, треба само у пролазу цинично насмијешити.
Али ипак, није ли “тјескоба” пребрзо искључена из “посла поезије”, зарад “егзистенцијалних и метафизичких питања”?
Читаоца може изненадити Лакушићева одлучност да уклони појам тјескобе из оквира принципа (начела) пјесничког стварања. Стога би овом његовом по свему индикативном исказу свакако требало посветити допунску пажњу. А ово обраћање пажње тиче се превасходно предиката “ендемски” (Ендемизам од грч. – “локални”) и критике суда да је посао поезије да ендемски пјева из своје тјескобе. Међутим, пажљивијим увидом у сам исказ уочавамо да није ријеч о уклањању појма тјескобе као таквог већ само његовог разумијевања као ендемског, стога искључивог, строго издвојеног. Другим ријечима, поимање тјескобе овдје је негативно одређено строго узев, у његовој повезаности с термином ендемски: јер би тај термин тиме из свог опсега значења искључвао “егзистенцијална и метафизичка питања”. Поготово што тјескоба у поезији (књижевности, умјетности), значењски нужно припада опсегу појмова егзистенцијалности метафизике.
Сабирајуће искуство позних година
Нема сумње да и у Лакушићевом случају, сагласно општем ставу да “модерна лирика сили језик на парадоксалну задаћу да смисао истовремено изриче и скрива” и ако је “затамњеност постала општим естетским принципом”, без обзира што се код његовог пјесништва не може говорити о потпуној херметичности израза. У том смислу, пјесма Самачки живот поезије, којом је не случајно пјесник насловио цјелину збирке, садржи у себи, уз значење Фридрихове одреднице и сасвим особени тип фигуре парадокса.
Ево стихова пјесме:
Све је горе на небесима,
или још горе!
Остало је у земљи,
или још дубље!
Само си Ти овдје,
у мени!
Једино жалим
што Те нема па данима,
ноћима, годинама…
морам да те дописујем!
Уочавамо као карактеристично да послије аподиктичког дистиха: Само си Ти/овдје у мени! слиједе стихови/пјеснички искази семантичке негација: Једино жалим/што Те нема па данима, ноћима, годинама…,морам да те дописујем! И заиста, на трагу Рифатера, у Лакушићевим стиховима ријеч је о књижевном/пјесничком парадоксу који садржи “изненађујући исказ, чак апсурдан, јер иде против доксе, против консензуса који се огледа у социолекту”. Овако формулисани парадокс ваља разумијевати изразом несумњиво дубинског психолошког стања које се темељи на синхроно присутној бинарној опозицији: присутност – одсутност, која код Лакушића не једном потврђује противречност апофатичког доживљаја трансценденције. Важно је нагласити да се овом опозицијом успоставља онај дубоки епистемолошки продор који чини диференцију пјесничког бивства: оно стога прије почива на парадоксу него на логичкој доследности, која би јамачно, поетску епистемолошку дубину сасвим укинула.
Ако је семантичка доминанта која се сабира у искуству хришћанске метафизике, по нашем увјерењу, особито карактеристична за позни дио Лакушићевог стварања, онда је посебно занимљиво да се тзв. значењски сегменти таквог става највећма појављују у сабирајућем искуству његових позних година.
А тај се закључак тиче промене семантичког правца или метафизичког значења Лакушићеве поезије. Наиме, у позним годинама или позној фази његовог стварања очигледно је да се ова метафизичка димензија или поетичка димензија укупно управља према метафизичкој или прецизније религиозној или још прецизније православној хришћанској равни. То се може лако утврдити уколико имамо у рукама његову збирку поезије Манастирски синови, потом Два Петра итд. У свима њима јасно је: доминанта је на православној хришћанској духовности, посебно оној која се налази у верзији династије Петровић, Петра ИИ Петровића Његоша.
Руководна намјера овог огледа односила се на покушај проналажења значењске доминанте у пјесништву Илије Лакушића, која је до краја досљедно остварена у његовој завршној, за живота припремљеној збирци. Нема сумње да је ријеч о, уопштеније казано, метафизичкој или како се у многим пјесмама завршног периода показује, конкретније: религијској, хришћанској равни значења, која према неким примјерима на које смо покушали указати, врхуни управо у стиховима ове, за живота пјесниковог, написане посљедње збирке.
Ипак, могло би се рећи, на трагу завршног параграфа гласовитог Штајгеровог огледа “Умијеће тумачења”, да се, без обзира на то да ли се свјесно ограничавамо на оно што нас у пјесничком тексту највише привлачи или тежимо потпуности, наше тумачење која има за предмет бивство једне сложене пјесничке творевине – увијек нужно остаје једнострано. Поготово се овај закључак има односити на покушај тумачења суштаствених, а тиме и посебно сложених, атрибута пјесништва Илије Лакушића: попут Екове опере аперте, многи ће будући тумач, увјерен сам, откривати нова значења његовог многим равнима испуњеног пјесништва. А управо по тој мноштвености и богатству, без обзира на неумитни проток времена, Лакушићево пјесништво остаје свагда на врху оствареног пјевања које увелико надилази границе српског језичког простора.
Извор: Вијести
