Пише: Маринко Секулић
Дошли мајстори у село и са једним домаћином се погодише да му граде кућу. Он их позва да заједно ручају. За столом старији мајстор говори млађем:
„ Budi šuman dok banimo. Nickam pjeriti conge šulje, tremka volka su kećaši koji conga pjere“.(Буди добар док радимо. Немој пити много ракије док једемо, јер газдарица каже лоши су они који пуно пију).
„Одакле сте ви мајстори? Којим то језиком говорите?“, запита их газда зачуђен.
„Ми смо ти из Осата а ово је наш бањачки, дунђерски језик јер и дунђерима нас зову“, казаше му мајстори.
Оваквих или сличних сцена и разговора могли сте чути на многим градилиштима диљем бивше Југославије до последњег рата а данас ријетко. Овај језик су измислили, користили и још понегдје га користе мајстори – неимари (дунђери) са подручја Осата – велике регије око Скелана и Сребренице на обали Дрине који су чувени по својим градитељским подухватима.
Градили су Осаћани лијепе куће од брвана над каменим подрумима што их данас гледамо у свим етно-селима по БиХ и Србији. Осаћанкама се зову и бројне цркве брвнаре грађене без иједног ексера. Осаћани су измислили кров „на четири воде“, њихове куће увијек имају улазна и излазна врата јер се у Подрињу од неке силе често бјежи. Њихов је и један тајни, мајсторски језик, бањачки, омиљен и шире, код мајстора грађевинске струке из источне Босне и западне Србије. Служили су се њиме најчешће када су ишли на рад у другим крајевима.
Језик градитеља – без норми, граматике и писма
Осаћански језик нема језичке норме, граматику нити своје писмо. Неки језички стручњаци кажу да то у ствари и није посебан језик већ локални говор малог броја, искључиво мушкараца са одређеног подручја, везаних истим послом и по томе, јесте јединствен у свијету. Ево неколико примјера тајног, готово изумрлог језика
Кулабиница смерала таушке, тавжи шуман ањеж – Газдарица је заклала кокошке, биће добар ручак.
Шумњак ће фоле штити – Господин ће паре дати
Трем забањио лешицу, тажиће мише – Газда је заклао овцу, биће меса
Шумне чкојке у вајцана – Дјевојка има добре ноге.
Калаба кећаст, не убањава гурачу, шушљику и рушу да се попири – Газда је лош, не да кафу, ракију ни вино да се попије.
О томе како је настао овај језик нема писаних трагова а сматра се да је настао из нужде и да се преносио с кољена на кољено, као што се и неимарство преносило и учило. Осаћански неимари вјерују су да су тај језик насљедили од њиховог патрона и заштитника Светог Томе.
Бањачки говор или како га људи из Осата зову осаћански или дунђерски језик, ових дана ће и званично бити кандидован на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човјечанства. Уз овај језик ће бити кандидована Невесињска олимпијада и традиционални узгој коња липицанера. Као нематеријално културно насљеђе Срба на ову листу раније су уврштене породичне српске славе, пјевање уз гусле, традиционална народна игра коло, змијањски вез и брање траве иве на Озрену.
Приче наших бањака
Примаријус др. Радомир Павловић дугогодишњи Предсједник СО Сребреница и однедавно директор новоформираног Националног парка „Дрина” Сребреница, већ дуже времена се бави истраживањем осаћанских обичаја и језика. Он је аутор књиге “Приче наших бањака”, а управо је издао и “Бањачки ријечник”.
“Бањаци су свој тајни језик користили да би се лакше и брже споразумијели у печалби, да би међусобно указали на евентуалне грешке у раду, да искажу своје потребе и намјере, а да их други не разумију. Тајни језик им је служио и да избјегну неке опасаности или преваре на које су наилазили при вишемјесечном животу далеко од куће”, каже др. Радомир Павловић.
А како се др. Павловић заинтересовао за овај језик и како је дошло до идеје да се бањачки језик заштити? „Све је кренуло тако што су након рата у Скеланима одржана два научна скупа на којима се говорило о бањачком говору и јединствености осаћанске градње и говора. На тим скуповима покренута је иницијатива да се осаћански језик кандидује за упис на листу УНЕСКО-а као изузетно нематеријално насљеђе. Мислим да ће се тако створити бољи услови услови да се он заштити од изумирања „, сматра Павловић. Осаћански језик данас је скоро нестао јер говори га мали број људи са сиромашним фондом бањачких појмова и ријечи .
Посљедни бањаци
Радан Јефтић у селу Божићи каже да је загазио у седамдесеттрећу годину живота а са једанаест је први пут ишао да ради на грађевини. Данас је један од ријетких, старих мајстора који говоре бањачки. „Бањачки је био мајсторски језик, мушка ствар. Жене га нису смјеле знати! Да је једна знала, рекла би другој, ова трећој, то ти је ваљда јасно… Десило се тако да су Осаћани радили негдје у Србији. Мајстори се међу собом почеше дошаптавати: „Скаман анеж, ал је шумна треја“. То ти значи: „Лоша храна, ал` је жена добра (привлачна)“. А газдарица ће на то, ни пет ни шес`: „Мајсторе, шуман ти, скаман ти, ако ти се ани ани, а ако ти се не ани, набери!“ Ето ти, шта буде кад жена зна бањачки, мајстори без посла могу остати!”, каже Радан.
Број неимара у Осату је временом постајао мањи. Многи су одселили у друге крајеве и раде друге послове, неки су умрли, много их је настрадало у посљедњем рату…, Данас је ово подручје слабо насељено, сва села су спаљена а неимарске куће уништене
„Некад се од куће у мајсторију, на рад, одлазило за Ђурђевдан (6.маја) а мајстори се нису враћали прије Митровдана (8.новембар). Данас тога више нема. Из мојег села само прије ове несреће (тако старији људи називају рат, прим аутора) у прољеће би у печалбу одлазило педесетак мајстора са неколико предузимча, међу којим сам био и ја. Предузимачи би погађали послове и били старјешине групи мајстора, што су радили заједно. Данас тога више, готово да и нема. Мало ко иде у печалбу, нестаје дунђера а са њима умире и бањачки“, казује нам стари бањак Радан Јефтић.
О Осатичанима писао и Андрић
О људима чије руке стварају све што очи виде, који не воле ратове ни хајдучију и који су обогатили градитељство Босне, централне и западне Србије писао је и Иво Андрић у приповјетци „Осатичани“.
„Сви Осатичани имају неку урођену тежњу ка висинама и да они најугледнији међу њима и они најскромнији желе да се испну макар педаљ више од мјеста на ком су. Да се испну и да се то види и зна”, записао је Андрић.
Поклич Дојче веле: „Упркос почетним успесима, Украјина је данас на прагу ратног пораза“…
Др, Радомир Павловић је поред књиге и ријечника о бањацима и бањачком језику објавио и књиге „Ношња у Осату“ и „Сребреничко здравство“. Један је од покретача традиционалне манифестације “Осаћански дани” а однедавно је именован за директора најмлађег националног парка у БиХ. Колико ће са те функције моћи значајније да утиче на заштиту, научну обраду и презентацију културно историјског блага којим обилује овај крај? „Крећемо ускоро у рестаурацију старог града у Сребреници. Имамо још неколико кула и средњовјековних градова, који нису адекватно заштићени, имамо римски муниципиум, бројне некрополе стећака и друга културна блага који су уз флору и фауну националног парка, неискориштено богатство Бање Губер и бројне друге садржаје дио општег наслеђа Сребренице. Све то морамо објединити у јединствену, богату туристичку понуду која је до рата била један од ослонаца развоја Сребренице”, каже за ДW др. Павловић.
Извор: Дојче Веле
