Пише: Маринко М. Вучинић
У метежу наших несрећних прилика увелико се игра нови кетман. Са играчима у њему нема никакве обнове Србије, нити је икада може бити. Без моралног прочишћавања и скрушеног, покајничког самоповлачења са сцене свих нас који смо макар само пасивно толерисали Брозов режим, а камоли га интелектуално подупирали и величали, Србија се не може препородити ни морално, ни политички, ни економски. Нама нека буде допуштено да на миру радимо оно што у својој струци најбоље умемо. Пресудну реч и моћ суштинских одлука треба да добије младост Србије, неокрњена и неукаљана титоизмом. Препород Србије тада неће изостати.
Ово су речи записане у тексту академика Данила Н. Басте Хегел у Брозовој сенци који је објављен 1992. године , оне данас добијају посебан смисао и значај не само зато што се историја у нашим политичким околностима и истрајно понавља. Јер више него икада у српском друштву је неопходно морално прочишћење, ослобађање од уврежених идеолошких ограничења и изнад свега одбрана слободарских и републиканских начела као што су правда, слобода, једнакост пред законом, поштовање темељних демократских, националних и цивилизацијских вредности, а управо су ови принципи у основи захтева и стремљења студентског протеста и побуне самоосвешћених грађана.
То је такође и израз елементарног и неопходног политичког договора и консензуса који води ка освајању слободе и правде, тог суштинског и незаобилазног политичког темеља и основе за отпочињање мукотрпног процеса далекосежних и радикалних промена садашњег диктаторског и клепотократског напредњачког режима. О карактеру и суштини начина владавине А. Вучића сведочио је у својим истраживањима социолог и наш најугледнији истраживач јавног мњења Срећко Михајловић.
„Ослањајући се на концептуализацију основних појмова из хабитуса аутократије и демократије у студијама Индекса трансформације БТИ 2026 Фондације Бертелсман и индекса либералне демократије –ЛДИ (Liberal Democracy Index –LDI) В-ДЕМ Института склон сам мишљењу да Србију карактерише „изборна“ аутократија у процесу транзиције ка диктатури под велом демократије“. Судећи по организованом спровођењу насиља и ширењу страха у нашем друштву овај процес транзиције је завршен и живимо у огољеној диктатури која се свакодневно испољава у најбруталнијим облицима и манифестацијама.
Сведоци смо да се у режимским медијима и свакодневним наступима А. Вучића износе неутемељене и политикантске тврдње да студентски покрет и побуњено друштво немају јасан политички програм нити су способни да га артикулишу. То је његов толико пута опробани тзв. маркетиншки маневар да додатно обесмисли протесте и задржи политички монопол на вођење политике и политичко деловање које је резервисано само за њега и његову странку.
Јер једино А. Вучић и његова пљачкашка клијентела оличавају стабилност и одбрану српских националних интереса што је и данас у средишту њиховог политичког инжењеринга и предизборне кампање која никада не престаје. Основни проблем овог погубног диктаторског режима је што је апсолутно анахрон, некреативан и без икаквих могућности да унесе било какву иновативност у свом деловању, ослањајући се сада само на култ личности и све израженији терор, ангажовање батинашких ескадрона и полицију која је сведена на апсолутну послушност и деловање у заштити владајуће странке.
Још је Т. Џеферсон говорио да „када људи страхују од власти у питању је диктатура. Кад власт страхује од народа ради се о слободи“. Када је студентски покрет који је прерастао у побуну заробљеног друштва у питању, у његовој основи је идеја слободе и правде али и борба против корупције, и уношење у наш политички живот потпуно нов, и иновативан политички сензибилитет, маштовитост, креативност и иновативност, све је то стварна алтернатива и негација постојећег окошталог и превазиђеног начина владавине А. Вучића. На политичку сцену је ступила нова политичка и активистичка генерација чије схватање политике и политичког деловања руши и разграђује наша устаљена и превазиђена схватања и обликовања света политике. Студентски покрет је својом хоризонталном структуром организовања, одустајањем од владајућег принципа лидерства и афирмисањем функционисања директне демократије али и хетерогеношћу политичких и идеолошких концепција и опредељења постао је највећи политички изазов и нерешива енигма за остарели и корупционашки напредњачки режим.
Међутим, он је постао велики изазов и за етаблирану парламентарну опозицију која у великој мери не схвата важност историјског подухвата и стремљења студентског покрета и побуњеног друштва. Она није успела ни у овим измењеним околностима, по ко зна који пут, да се издигне изнад својих уских страначких и лидерских интереса, сујета и амбиција. Нису готово ништа научили за ово време трајања студентских протеста и побуне грађана, већ су још једном показали своју политичку јаловост, нејединство али и апсолутно несхватање историјског тренутка у коме се данас налазимо.
Маринко М. Вучинић: Рајетинска политика и слугерањство А. Вучића
Ради се не више о томе да ли ће бити склоњене парламентарне странке и угрожено њихово одржање у политичком животу већ се ради о опстанку ове земље и њеног народа. Позивање на дугогодишњу опозициону борбу све више личи на неку врсту политичког алибија да се не ствара заједнички политички фронт против овог диктаторског режима, спремног да свим средствима брани своје остајање на власти. Уместо тога добијамо саопштења са састанака опозиционих странака да су они спремни да наставе разговоре и то у време најжешће предизборне кампање А. Вучића.
Отворено је питање да ли у опозиционим страначким редовима заиста постоји искрена подршка студентском покрету и побуњеним грађанима или су они склонији да у њима виде пре свега политичку конкуренцију која настоји да их склони из политичког живота. При томе, А. Вучић користи сваку и најмању пукотину у опозиционом блоку да покаже њихово нејединство, јаловост и неспособност за политички договор и тако ствара простор да себе и даље представља као јединог фактора стабилности и политичке монолитности.
Уместо јасне подршке студентској Листи која је евидентно једина политичка снага неоптерећена досадашњим анахроним начином политичког и неделотворног опозиционог деловања у који су заглибљене опозиционе странке можемо видети да парламентарне опозиционе странке бране и даље пре свега своје страначке интересе уз недостатак свести да се данас и овде ради о изборима који ће имати изузетно важне последице за даљу судбину нашег друштва.
Треба само видети на који начин је ЗЛФ упутио летну „великодушну“ условну подршку Студентској листи, што је још један доказ више до које мере су они одвојени од реалног живота и стварности. Хана Арент је с пуно права говорила: “ Зар брига за опстанак очевидно не претходи свему другом-свакој врлини и сваком начелу“. Уместо јасног одређења према студентској листи која доноси пре свега референдумску атмосферу већина представника и гласоговорника парламентарних странака, оглушујући се упорно на захтеве да напусте Скупштину, месецима нас засипају њиховим јаловим разговорима и договорима и инсистирањем на формирању јасних идеолошких и програмских колона, на тај начин додатно шире конфузију и слабе мотивацију опозиционог политичког изборног тела. У заступању потребе и нужности образовања идеолошки профилисаних изборних колона посебно предњаче представници про-европски опредељених странака (већином у истраживањима имају изузетно малу подршку) са главним аргументом да ЕУ мора коначно да добије јасно артикулисану про-европску политичку групацију са којом она може да разговара, без обзира што Студентска листа представља најснажнији политички фактор у Србији као главна алтернатива диктаторском режиму А. Вучића. При томе ЕУ је годинама подржавала режим А. Вучића, што се и даље дешава без обзира на све снажније критике које долазе из Брисела , али изостаје јасно дистанцирање од конкретног деловања А. Вучића који суштински не спроводи ниједну њихову препоруку и захтеве, осим спровођења француско- немачког Охридског споразума којим је поништио суверенитет српске државе на Косову и Метохији починивши велеиздају српских државних и националних интереса. Али то не занима његове покровитеље из ЕУ и САД јер је спреман да испуњава захтеве који су њима у интересима и важности.
Одржани локални избори у десет општина али и убедљиви пораз В. Орбана у Мађарској јасно су показали да је једна изборна листа подржана и од опозиционих странака она политичка формула која је донела изборни тријумф коалиције ТИСА. У Мађарској је главна одредница опозиционе кампање била борба против ендемске корупције, клијентелизма, аутократског начина владавине, што је и у Србији јасно видљиво, нити су покретана најважнија идеолошка и спољно–политичка путања, што је свакако за нас најважнија порука и поука. Петер Мађар као вођа опозиције је конзервативни политичар са јасно одређеном националном политиком, на његовим скуповима нису се вијориле заставе ЕУ, већ само мађарске заставе.
ЕУ Међутим, у нашим про-европским опозиционим политичким странкама , медијима и грађанистички оријентисаним политичким групацијама непрестано истицано зашто на студентским протестима није било застава ЕУ, већ су се само вијориле српске заставе . Тако је у великој мери релативизован резултат избора у Мађарској даљим инсистирањем на потреби идеолошког сврставања и већем броју опозиционих колона. У томе не заостају ни представници тзв. аутентичне деснице који својом идеолошком искључивошћу само додатно слабе изгледе за окупљање не само национално опредељених снага већ затварају могућност стварања једне опозиционе листе. При томе наше политичко искуство јасно говори да се у Србији не може успешно и делотворно водити политика без јасно одређене концепције у одбрани основних и темељних државних и националних интереса.
А управо А. Вучић свој политички опстанак и даље упорно базира на тврдњама да је једини он гарант вођења тзв. суверенистичке националне политике чије се наличје најбоље очитава у његовој велеиздајничкој политици на нашем Косову и Метохији. Мило Ломпар је у својим ставовима о начину састављања Студентске листе на најпрецизнији начин одредио потребу уважавања равнотеже између националног и демократског принципа у њеном формирању.“ Пре или касније, поготово ако жели да сруши Вучић-Брнабић режим, грађанска опозиција ће морати да научи две ствари: да има толеранцију према националистима какву они имају према њој и да не може да она одређује ко је прикладан за другу страну. Ако буду дозволили да их тако обликују, да нестане национална компонента њихове политике, ако их устраше фамом о српском национализму, што је циљ хистеричне кампање која се води од видовданског скупа, онда ће студентска листа бити идеална мета за режимску пропаганду. Јер, биће представљена као анационална. Уколико понесу националну агенду, угрозиће гласаче режима и активирати пасивне гласаче. Највише ће постићи ако уравнотеже националну и грађанску димензију своје листе“.
Једна од могућих дефиниција политичке историје је да се она најбоље може одредити као гробље политичких странака. То јасно потврђују и наше политичко искуство и традиција. Подршка Студентској листи од стране опозиционих политичких странака не значи њихово склањање из политичког живота јер би свакако учествовале у изборном процесу и на тај начин даље остале политички фактор.
Али њима је од свега важније како ће изгледати распоред посланичких квота (кота 126) од неопходности да се овом режиму који спроводи диктатуру инверзности у чијој је основи лаж и негирање сваке истине и критичког мишљења, у референдумској атмосфери супротстави јединствени опозициони покрет који ће без идеолошке искључивости и острашћености отворити простор за освајање елементарних политичких слобода, правде, поделе власти, слободе медија, борбе против корупције и установљавање принципа одговорности, одбране уставности и Републике. Ипак, све говори и све је јасније да ће доћи до политичке изборне фрагментације која само користи А. Вучићу и да ће се формирати више идеолошких колона и крајње је време да се то и коначно уради како би се престало са свакодневним испразним анализирањима и сматрањима и најављеним разговорима и епохалним договорима опозиционих парламентарних странака који само што нису довели до њихових „историјских“ договора, а добро се сећамо какав су резултат они донели на претходним локалним изборима у Београду.
Студентски покрет и побуњени грађани већ су на локалним изборима у десет општина показали да су способни да организују ефикасну и делотворну изборну кампању и да су на тај начин показали да немају утемељење мишљења опозиционих странака и њихових лидера да им недостаје политичко искуство, јер они сада показују свој нови и креативни приступ и генерацијски сензибилитет у политичком деловању и вођењу изборне кампање, јер студенти побеђују.
