Пише: Марина Вулићевић
Нико на тако једноставан и сликовит начин не објашњава кључне животне феномене као норвешки филозоф Лаш Фр. Х. Свенсен, чинећи и од саме свакодневице простор за филозофску дебату. После књига посвећених филозофијама досаде, моде, зла, страха, рада, слободе, усамљености, лажи, посветио се филозофији наде, ономе за шта кажу да нас одржава у животу и што последње умире. Пред нама је ново издање „Геопоетике” – „Филозофија наде” Лаша Фр. Х. Свенсена, у преводу с норвешког Горане Кнежевић.
У овом делу Свенсен јасно разликује наду поводом могућег исхода и лажну утопију, утемељену на негацији чињеница. Нада је увек ка нечему усмерена, па каже: „Онај ко се заиста нада, тај ће и поступати, промишљати и изражавати се другачије од онога ко само жели. Онај ко се нада, креће се ка циљу.” Нада је, дакле, стремљење, кретање, а не само маштање о идеалу, и најпре је усмерена према будућности, превазилазећи садашњи тренутак (мада аутор укључује могућност седења скрштених руку, надања некој промени, али без било какве акције
Док наводи примере из живота, Свенсен се окреће и цитатима великих мислилаца и филозофа прошлости, као што је Монтењ, који је рекао: „Страх, жеља, нада терају нас према ономе што ће бити и одузимају нам осећај за оно што јесте како бисмо се забавили оним што ће бити, чак и онда кад нас више не буде.”
Када је реч о политици наде, за Лаша Фр. Х. Свенсена људима је потребно поверење у систем, које буди наду да ће оно у шта се верује и оправдати ту веру. Међутим, Свенсен разликује степене поверења, где оно слепо занемарује ризик од разочарања. Некритичка вера наликује ономе што осећају чланови секти према својим вођама, наводи он примере, или окорели путинисти или трамписти, који обожавају своје политичке идоле. То је поверење које игнорише чињенице, како сматра Свенсен и додаје: „Демократски лидери моле за промишљено поверење. Ауторитарни лидери захтевају слепо поверење.” Либерална демократија мора да се нада умерено и то ономе што је реално могуће, што је морално прихватљиво, како каже аутор, а демократска нада односи се на то да нас демократски процеси воде ка бољем свету.
Он заступа мишљење америчког филозофа Џона Ролса о „реалистичној утопији” поводом тога да свој идеализам морамо да контролишемо, у рационалној процени људи и околности:
„Утопија се ограничава на могућност ’разумног’ праведног друштва у коjeм можемо постићи сагласност о томе како правду треба разумети. Претпоставља постојање разумног плурализма у сваком либералном друштву, јер нема разлога веровати да ће рационални и искрени људи увек доћи до истог закључка након потпуно слободне дискусије. Нема потребе да се слажемо о томе зашто желимо да постигнемо неки циљ, али можемо се сложити о самом циљу. Поента је да тенденцију ка идеализацији морамо држати под контролом. Уз то, наше политичке наде морају прихватити људе онакве какви јесу, а не подразумевати тоталну трансформацију људске природе.”
Пошто нада припада ирационалној сфери мишљења и везана је за многа осећања, као што је страх, неки филозофи умањују њен значај. Ниче је био скептичан према нади, као и Дејвид Хјум, Маркс је оцењивао као оно што пасивизира и опија масе, за Емила Сиорана надати се значи учинити себе слепим, амерички професор права Вилијам Ијан Милер наду посматра као облик ирационалности, која је пропратни симптом беде. За Аристотела нада је као сан будног човека, а човек се може надати добро и лоше. За Спинозу „нада је нестална радост, произашла из представе једне будуће или прошле ствари, о чијем исходу сумњамо”; слобода се достиже тако што се прихвата неминовност, а нада одбацује.
Међутим, Лаш Фр. Х. Свенсен сматра управо супротно: нада и слобода су у нераскидивој вези. „Само ако имамо способност за слободу, имамо простора за искрену наду”, како каже. Свенсен заступа натуралистичку и секуларну перспективу, тако да не анализира много наду у онострано спасење, која заправо може да истисне овоземаљска надања. „Витез вере” сва своја надања полаже у Бога, али следи још једно запажање аутора – да за Бога нада не постоји управо стога јер је за њега све могуће.
Са друге стране, у прилог нади говори Кант, филозоф којег Свенсен сматра највећим оптимистом у историји филозофије (према Канту људи имају моралну дужност да буду оптимисти). Кант је мислилац који је поставио три кључна питања: Шта могу да знам? Шта да чиним? Чему могу да се надам? Прво питање је теоријско, друго практично, а треће и једно и друго, и проговара о томе шта сами можемо да урадимо да бисмо били срећни. Кант наду дефинише као „неочекивани поглед на запањујуће велику срећу”. За Свенсена ово је у најмању руку необична дефиниција, јер Кант „иде дотле да каже да је нама мање или више загарантовано да нећемо достићи срећу у овом животу”, иако свако треба да иде за њом не угрожавајући туђу слободу.
Кантов оптимизам тиче се индивидуалног живота, комбинације среће и врлине, али и општег интереса стварања света у којем сви људи чине добра дела, желе добро, у чему „је историја достигла свој циљ”. Његова нада пре је средство како би очај био избегнут, тако да нада постаје – дужност. Без ње, човек би издао своја морална начела.
Сасвим супротно сматрао је песимиста Шопенхауер, који је веровао у то да наду треба ограничити као бескрајни извор жеље, а тиме и патње.
Када се упушта у анализу тога да ли је у праву песимиста или оптимиста у животу, Свенсен даје разлоге за и против и једном и другом, али ово питање дефинише не као проблем чињеница, већ онога што оне за некога значе. Оптимиста песимисти може да призна опасност од нуклеарног рата у свету, ужас климатских промена, опадање вредности у либералним демократијама, ропски систем привреде, али и да при свему томе задржи оптимизам, како каже аутор. Свенсен себе сматра разумним оптимистом, јер му је и радикални оптимизам сталног прогреса стран. Ако смо дужни да се надамо, то дугујемо само себи, сматра Свенсен и закључује:
„Нада је дужност, јер је предуслов живота вредног живљења. Дугујете то себи”.
Извор: Политика
