Пише: Јасмина Димитријевић
Маријана Енрикес је ауторка тескобне прозе у којој о друштвеној неједнакости, политичкој опресији, сиромаштву, колонијалној прошлости и насиљу широког спектра пише служећи се алатима класичног хорора и фолклорне мистике, али и савремене гротеске какву налазимо и у причама Саманте Швеблин. Енрикес пише у прецизном контексту, па се њене приче могу доживети као фикционални извештаји о свакодневици у срцу латиноамеричке таме. Смештене у запуштене аристократске виле из XIX века и провинцијске мотеле који су за време диктатуре били полицијске школе и места тортуре, приче из ове збирке тематизују унутрашње људске немире у дефинисаном историјском амбијенту.
У овој прози туристи обилазе град у вођеним турама по локацијама бизарних злочина, бескућници и трансвестити моле се локалним свецима, људима који су за живота били маргиналци попут њих самих, а они погођени егзистенцијалним замором повлаче се из света попут хикикомора, „Јапанаца који се закључавају у своје собе јер им је неподношљив притисак [… ] обавеза да имају друштвени живот.“ Маријана Енрикес испробава разна средства да представи језу у мозгу, било да је њу узроковала репресија, онтолошки страх или трансгенерацијска траума.
Фланери О’Конор у есеју Writing Short Stories пише да, парафразираћу, уколико недвосмислено можемо одредити тему кратке приче, можемо бити сигурни да та прича није баш добра. Аделина кућа је текст чије се значење не може препричати, он се мора прочитати, јер смисао кратке приче није нека апстрактна категорија, већ искуствено значење које се једино процесом читања може примити. Сиже – троје деце улази последњег дана лета у напуштену кућу у комшилуку, а само двоје излази из ње – не само да нам говори мало, већ и то што каже није баш истина. Већина прича из ове збирке има овај квалитет, али Аделину кућу желим да истакнем јер се у њој сусрећу три можда најважнија мотива Маријане Енрикес: архитектура као документ времена, тела која одступају од норматизованих и деца.
Часлав Копривица: Уступак Запада Вучићу за обману српске јавности
Мотив уклете куће је у наративу страве увек и простор политичке и/или породичне прошлости која лежи у темељима пропасти, па је тако у стварности текста то место локалитет страха, али и потраге за истином и разумевањем онога што историја, траума или просто људско неосвешћено зло хоће да сакрију од нас. То су куће које причају приче онима који су спремни да чују. Телесно оштећење девојчице Аделе материјализација је – што је случај и у причама Крај школе, Сама кост и кожа, Клин се клином избија: сећање на ушатог кепеца – страшног искуства. Али оно је увек и искуство неког вишег знања, увида у живот на граници светова, било да се ради о привилегованом и маргинализованом, спутаном и слободном, преплашеном и радозналом.
Маријана Енрикес испробава разна средства да представи језу у мозгу, било да су њу узроковали репресија, онтолошки страх или трансгенерацијска траума
А деца су, као резонери и као посматрани ликови који делају, можда најаутентичнији становници тог лиминалног појаса у ком се нешто може учинити; разумети прошлост, интервенисати у садашњости, поставити питање за будућност. Било да су пасивне фигуре, уочене периферним видом протагониста (као дечак у ланцима у причи Комшијско двориште) или ликови који говоре у своје име и захтевају да буду виђени (као у причи Прљави дечак), они су носиоци бакље која јунакиње и јунаке Маријане Енрикес узнемирује на начин који им помера границе света, свидело се то њима или не. Јунакиње и јунаци Маријане Енрикес подсећају на децу из романа Блистава република Андреса Барбе (Дерета, 2020) која се ниоткуда појављују у мирном градићу и покрећу ланац друштвених и моралних дилема. Ове приче нас често остављају с осећајем неизвесности и након читања, заувек закочене у преткатарзичном стању које не даје задовољење поетске правде, већ нас враћа у свет збуњене и незадовољне да наставимо да решавамо тензије. Али у тој јези, с ове и с оне стране текста, налази се и снага на коју се ослања човек који је одустао од страха, као и свест о томе да је потрага за истином прва борба у коју мора да уђе да би се тог страха ослободио.
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Књигу затвара прича по којој је и збирка добила име, с малом, али симптоматичном изменом. Глаголи у шпанском језику не познају род и сад можемо само да нагађамо зашто је донета одлука да се у наслову збирке употреби мушки род, док је у наслову приче задржан женски; овим решењем се, вероватно, подразумева да мушки род представља универзално људско искуство. Прича Све што смо изгубиле у ватри прати феномен самоспаљивања жена као чин отпора и избављења од мушког насиља. Бити одбојна, бити оштећена, бити бескорисна за опресора, па и застрашујућа – то значи бити безбедна од сексуалне експлоатације и неинспиративна мета за даље иживљавање, али пре свега одлучивати сама о свом животу и пренети замрзнутом свету поруку: да, ово се дешава; и да, мора да престане.
Идеју о ломачама иницирао је стваран догађај: убиство које је починио познати фудбалер тако што је своју девојку полио алкохолом, а потом запалио шибицу и бацио је на њено наго тело. „Одувек су нас спаљивали, али сада то радимо саме“, рећи ће једна од организаторки ломача. „Међутим, нећемо умрети: показаћемо им наше ожиљке.“ Ходати градом са свешћу да сада тешко да ће ико моћи да скрене поглед, показати тело које је преживело на једини начин који му је у датим околностима био доступан, уважити конкретно женско искуство као универзално људско, јер говори нам о свету у ком заједно живимо и односима које остварујемо – то је интервенција каква не може да остане невидљива. Код Маријане Енрикес се много тога губи у ватри, али су њене јунакиње једине изгубиле и део страха.
Извор: Радар
