Пише: Марија Андријашевић
Мица Козар из Вуковара први пут у животу 24. јуна 2025. године стоји изнад Шаранове јаме у Јадовном у коју је у љето 1941. бачен њезин дјед. Ту је јер јој је покојна мајка говорила да једном мора отићи видјети то мјесто. Он је, мало након успостављања сустава логора Госпић-Јадовно-Паг, из села Стријежевица покрај Пожеге покупљен и упућен у окрутну смрт.
– Тешко ми је – каже ми Мица очију пуних суза док се присјећа тешке судбине свога дједа.
– Мислим да ће ми срце искочити ван. Јел ме разумијеш?
Многе приче попут оне Мицина дједа остале су незаписане и генерацијама су се препричавале међу члановима обитељи. Јадовно је ријетко мјесто гдје такву причу могу испричати наглас.
О патњама и мучењима логораша у Јадовну највише знамо преко оних који су га преживјели и своју причу записали: Бранка Цетине, Радослава Грубора, Мане Чанка. О његову устројству знамо из повијесних записа и истраживања, између осталога и Ђуре Затезала. Да му је зачетак био у априлу 1941., кад је казнионица Окружног суда у Госпићу, позната као Герицхт или Штокауз, пренамијењена у сабирни центар који ускоро постаје тијесан због свакодневног пристизања теретних вагона са заробљеницима из читаве Независне Државе Хрватске. Шири се 22 километра даље, дубоко у велебитској шуми, на 1200 метара надморске висине, на мјесту које данас познајемо као Чачића долац. Ограду логора Јадовно су, у вртачи промјера 170 пута 90 метара, закуцали и подигли први поробљени загребачки Жидови. Без надстрешница и настамби и скучена простора, излаз је за заробљенике био само један: смрт.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Сустав логора Госпић-Јадовно-Паг у мање од два мјесеца постојања у повијест је уписан као масовно стратиште за све које је НДХ прогласила непоћуднима: Србе, Жидове, антифашисте Хрвате, Роме, Муслимане… А убијани су и стари и млади, и мушкарци и жене, дјеца. Тек су се ријетки спасили.
Милица Алексић, Загрепчанка родом из Дивосела крај Читлука, застаје да ми исприча судбину своје тете:
– Бачена је у јаму с троје своје дјеце. Она је преживјела, дјеца нису. Казивали су да је четверо људи из јаме изашло на бркљи коју је оставио неки усташа, да се спаси ко може.
Милица прича своју причу јер јој је важно да не заборавимо зашто постоји Дан сјећања на Јадовно.
Ове су га године организирали Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, Епархија горњокарловачка и Српско народно вијеће. Прије почетка службеног програма, окупљене је у Јадовну мало прије скретања на макадамски пут до споменичког комплекса дочекао збиљи стран натпис “Добро дошли у Јадовно”, а потом и упозорење записано у стиховима антифашиста и пјесника Анте Земљара: “Ако нисмо у вашу савјест ушли”, говоре стихови, “узалуд сте дошли да нас посјетите.”
Милица Алексић, Загрепчанка родом из Дивосела крај Читлука, застаје да ми исприча судбину своје тете: “Бачена је у јаму с троје своје дјеце. Она је преживјела, дјеца нису. Казивали су да је четверо људи из јаме изашло на бркљи коју је оставио неки усташа, да се спаси ко може”
– Послије нас нитко више неће доћи – каже ми Тања Кресовић из Ријеке коју за Јадовно не веже обитељска прича, него жеља да ода почаст жртвама, и међу окупљенима је који су организирано дошли из Сплита, Загреба, Вуковара, Београда…
– Мене љуте ови који кажу: “Ја сам већ био, нећу ове године.” По тој логици, ни Божић не треба славити двапут. Није ово излет, ово је комеморација.
Парастосом који је предводио умировљени парох СПЦ-а Лука Босанац испред Шаранове јаме отворен је овогодишњи програм комеморације. Позвао је на вјечно сјећање страдалих и мучених и додао: “Жртва је оно што дајете од себе, од свога рада и труда, а ови су људи овдје страдали, мучени и бачени против своје воље у тридесет и нешто јама. Вјечни им покој.”
Ђорђе Плачковић, наивни пјесник, дошао се поклонити у Јадовно своме дједу Томици Плачковићу, који је у ноћи 20. јула 1941. одведен из свога дома у селу Пчелић. Ђорђе је први пут у Јадовно дошао 2022. и остао потресен виђеним. Вратио се, попут Тање, и по сјећањима своје баке Милице написао пјесму прочитану на комеморацији. Посветио ју је свим жртвама логора које је сакрио наоко обичан љетни дан под зеленом шумгласом букве, јеле, смреке и храста: “Сваки јаук као да се овдје још увијек чује/ Ако на Земљи уопће има пакла онда ту је.”
Природа је овдје у очитом нескладу с људским наумом.
“Није било разлога да се поведе људе у смрт, осим што су пописани као Жидови и Срби. Други и другачији. Мушко и женско. Старо и младо. Дјеца. Само покупљени из својих домова и радних мјеста. Не зна се точан број за вријеме трајања логора. Не зна се како се зову сви убијени. Не зна се гдје су точно убијени. Да ли у Госпићу, у Јадовну или на Пагу. Не зна се у којој јами у Јадовном су завршили. Нема гроба за убијене, нема ознаке мјеста задњег почивалишта”, казао је у свом обраћању Борис Милошевић, предсједник СНВ-а те поручио окупљенима: “Важно је да ми данас не допустимо да мржња, радикализам и екстремизам у друштву заузму јавни простор, важно је да поздрав смрти ‘За дом спремни’ не добије право јавности зато што је сваки попис људи слан у овај логор завршавао тим поздравом. Важно је да се изборимо да жртве добију поштовање какво заслужују, а њихово страдање достојанствена обиљежја.” Додао је и да је важна иницијатива да се у ували Слана на Пагу поновно постави спомен плоча страдалима која је уништена почетком 1990-их.
“Срби су доживјели у НДХ огромна страдања према расним законима које је усташки режим донио по узору на своје газде, њемачки нацизам и талијански фашизам. Било би корисно и добро да актуална власт јасно и недвосмислено осуди усташки режим. Антифашизам је један од темеља хрватске државности. Данас одајемо почаст људима страдалима на овом мјесту, дужност нам је да чувамо истину о њиховим страдањима”, казао је у свом обраћању Фрањо Хабулин, предсједник САБА-е.
“Фашизам који је ширио мржњу, насиље и искључивост представља срамотну и мрачну страну наше повијести. Зато је обавеза свих нас да се заједно супротставимо свим тоталитарним облицима, који итекако пријете. Извирују стидљиво и мање стидљиво и у данашњим временима. Морамо се гласно успротивити и снажно стати у обрану оних темељних људских вриједности, а то је посебно право на живот, достојанство, слобода и мир. Влада Републике Хрватске, на челу с Андрејом Пленковићем, и Хрватски сабор снажно штите ове вриједности”, рекла је Ведрана Шимунџа–Николић, изасланица предсједника Владе.
“Остаје нам задаћа сјећања према страдалима, и то је једини начин да нам повијест не буде утег за будућност. И осуда злочина, и јасна осуда НДХ као режима зла који се не смије поновити”, истакнула је Мелита Мулић, изасланица предсједника Републике.
Након што су се окупљени разишли према својим аутобусима, спустила сам се још једном до Шаранове јаме. Тамо сам пронашла Тању Марунић, рођену Загрепчанку која је читав живот провела у Београду.
– Мој прадјед је бачен у јаму. Овдје сам први пут. И толико ми је дирљиво ово. Кад сам пришла овој јами, нешто је у мени пробудило те емоције. Та слика ми се врти у глави како су били везани, први бачени је повукао остале. И како су данима умирали на дну.
Управо је то насљеђе које су оставили свима окупљенима, да их се не заборави, без обзира на то колико њихове судбине биле тешке. Да им дођу из године у годину и да истину гурају макар и кроз ушицу игле.
Извор: Портал Новости
