„Стварни идеолог спина је без икакве дилеме Фројдов нећак Едвард Бернајс. У славном есеју „Инжењеринг консензуса“ из 1928, он пише: „Ако схватиш механизам и логику на којима се заснива понашање људи у групи, можеш да контролишеш и дисциплинујеш масу по својој вољи а да она тога не буде свесна“. Бернајс се бавио пре свега ПР-ом у индустријској сфери, и то са спектакуларном резултатима… Са његове тачке гледишта. Често је успевао да изазове неке трајне промене неких устаљених навика у друштву. Који је то један од традиционалних симбола женске еманципације? Пушење цигарета. Данас у томе нико на Западу не види скандал али већим делом прошлог века тако нешто се сматрало чином провокације а истовремено и манифестација женске независности у једном традицоналистичком друштву које се и те како противило признавању равноправности међу половима. Многе феминисткиње не знају ни данас да обичај да жене пуше у јавности није настао спонтано већ је плод Бернајсове инвенције. Наравно, по наруџбини. Да би се супротставио нападима на дуванску индустрију, Бернајс је 1929. у Њујорку, у оквиру градске параде, организовао бакљаду у којој је учествовала „Бригада слободе“ (група мажореткиња). Том приликом су десетине девојака продефиловале упадљиво пушећи.
Призори са ове манифестације имале су сензационални одјек у јавности, укључујући и бескрајне полемике. Везујући бунт за узвишени појам слободе у контексту допадљивог спектакла као што је била та њујоршка смотра, Бернајс је остварио свој циљ и подстакао на хиљаде жена да подржавају њујоршке активисткиње. Порука је била јасна: ко је антиконформиста и независан, тај пуши не скривајући се. Захваљујући Фројдовом нећаку, Честерфилд је у кратком року утростручио продају. У новом миленијуму, цигарета и даље представља симбол женске еманципације у земљама у развоју.“
(…) У својој књизи“ Пропаганда“ (1928), Бернајс пише:
“ Савесна и паметна манипулација јавног мњења и навика које постоје у масама, представљају важан чинилац демократског друштва. Они који контролишу невидљиве механизме друштва, представљају владу у сенци, која заправо има стварну моћ. Нама владају, обликујући наш дух, укусе и идеје, у највећој мери људи о којима нисмо ништа чули. То је логична последица начина на који је наше демократског друштво организовано. „
Превод: Марин Павић
Из књиге: „Господари медија“, Београд: Clio, 2017.
