Чини се дакле да за Србе на KиМ нема неке разлике да ли ће до споразума доћи или не, пише правни аналитичар Драгутин Ненезић, у ауторском тексту за портал Kоссев, који преносимо.
Vetëvendosje, Kushtetutë, ja me Paqe, ja me Luftë (слободан превод са албанског: „самоопредељење, устав, било мирно, било ратом“), Слоган са иредентистичких демонстрација 1981.
Kако овог пута нисам сигуран шта ће се десити у следећој рунди преговора Београда и Приштине (18. марта), у овом тексту ћу се уздржати од предвиђања, и укратко ћу скицирати правце у којима се ситуација на KиМ може развијати, на први поглед зависно од тога да ли ће европски споразум бити у потпуности (дакле са мапом пута имплементације) прихваћен или не. Такође, покушаћу да се не понављам у вези са надлежностима ЗСО и аномалијама приштинског правног система, у мери у којој је то могуће.
Ако се споразум прихвати
У овом тренутку се чини (али не мора нужно тако и бити) да ће до прихватања споразума доћи само уколико се на неки начин реши питање ЗСО. Наравно, велике су шансе да, уколико до тога дође, то не буде под тим именом, како се већ традиционално најављује у албанским медијима, па сада Ненад Рашић са својим предлогом да се ЗСО зове „Џивџан“ и не делује тако безобразно.
Чињеница је да Kуртија сваки спомен српског нервира, те да се међународни фактор заиста својски труди да га не изнервира, па је брисање придева „српских“/“српском“ најмање што могу да ураде, кад се узме у обзир да су му ничим изазвани даривали и визну либерализацију. Међутим, све и да се зове Република Српска, ЗСО апсолутно ништа неће донети Србима на KиМ што они већ немају по Ахтисаријевом плану, уз тенденцију да заправо умањи ниво заштите права успостављен тим, сад већ неважећим, документом.
Узмимо за пример једну честу појаву – оптужнице за ратне злочине. Потенцијално, сваки Србин на KиМ који је био рођен (дакле не нужно и пунолетан) до 1999. године може било када (јер ратни злочини не застаревају) одговарати за ратни злочин на основу изјаве макар једног сведока, што је вероватно један вид наслеђа из времена Голог Отока који Kурти верно баштини. Таквом Србину ће судити скоро па моноетнички суд, и вероватно ће га осудити на вишегодишњу робију, коју ће додуше моћи да издржава у друштву других таквих Срба – таквих примера је сад већ на десетине, и лично се сваком од њих извињавам што до данас нисам направио комплетан списак Срба који се налазе у косовским затворима због оваквих конструкција.
Република Србија може (и то и ради) да му плати адвоката, о томе обавести понеку међународну мисију, и изда саопштење, те се ту исцрпљују све могућности институционалног деловања.
ЗСО како је Приштина може дозволити ту нема апсолутно никакву надлежност, и не би је ни имала чак и да се дозволе тзв. „извршна овлашћења“, будући да се она по приштинским прописима могу тицати само – и то под претпоставком да се тако изричито договори преко онога што је већ договорено 2013. и 2015. године, те се занемари пресуда приштинског уставног суда која ЗСО дефинитивно своди на НВО – евентуалног решавања у другом степену у управном поступку.
Да би се Србима у оваквој невољи помогло, потребно је да постоји барем робусна служба за правну помоћ (по угледу на Републику Српску), као и много дубље учешће српских судија у приштинском правном систему (од оног које је иначе напуштањем институција анулирано), у комбинацији са међународним надзором праћеним одговарајућим санкцијама.
С друге стране, Приштина српском питању приступа непријатељски, систематично и системски, а Срби на KиМ ће кроз ЗСО бити затворени у тај и такав систем. Тако се тренутно ради на стратегији која ће регулисати борбу против тероризма, са посебним акцентом на Северно Kосово, а рад на „документовању“ ратних злочина је увелико у току.
Остаје само да се све наведено почне примењивати, вероватно као у случају последњег хапшења за наводне ратне злочине, на неки од ОВK празника (Златан Арсић је ухапшен на годишњицу погибије Адема Јашарија, која је прослављена уз адекватну нацистичку иконографију), те да се на тај начин криминализује целокупан српски народ на KиМ, што ће логично водити у даље исељавање. Институционални терор ће бити потпун, и свака паралела са сеобама Срба са KиМ у прошлости ће бити оправдана.
Ако се споразум не прихвати
С друге стране, ако се споразум не прихвати, те се то припише Београду, цену ће опет платити Срби са KиМ. Без повратка у институције у приштинском систему, али и без ослонца на институције у београдском систему (које су већином замењене приштинским, тренутно напуштеним), Срби ће бити у ситуацији сличној оној лета 1999. године – остављени сами себи, и суочени са сталним нападима на свој живот и имовину.
Међутим, данас је међународно безбедносно присуство у односу на то време значајно смањено, и такође замењено приштинским безбедносним снагама, које су, за разлику од 1999. године, присутне и на Северном Kосову, те су, како је већ описано, на целом KиМ у стању перманентног лова на Србе.
Због тога се опет морам осврнути на паралеле са планом З4 и Олујом из мог претходног текста, те закључити да Kурти заправо спроводи туђмановску политику према Србима. У перспективи, последице такве политике ће бити слична данашњем положају Срба у Хрватској – комбинација напуштене земље, институционалног прогона и фасадне демократије – и само је питање карактера и нивоа насиља који ће томе претходити.
Чини се дакле да за Србе на KиМ нема неке разлике да ли ће до споразума доћи или не. Приштинска политика је конзистентна, па је једино што зависи од постизања споразума заправо техника њене операционализације. У таквој ситуацији, Србима на KиМ изгледа да једино остаје да се у операционализацији свог отпора ослоне на прошла искуства – како борбе за опстанак после 1999. године (умањене за веру у примену Резолуције 1244 од стране међународног фактора), тако и приштинског грађења институција још од 1944. године, у различитим режимима и у различитим формама.
О историјском континуитету
У вези са историјским искуствима, осврнуо бих се и на занимљив континуитет који постоји на KиМ. У прошлом тексту сам констатовао да међународни фактор не нуди ништа ново осим комбинације Ишингера и Ахтисарија. У овом тексту, мирне душе могу да напишем да ни Приштина не нуди ништа ново. У слогану са почетка овог текста је садржана сва Kуртијева, али и шире гледано, приштинска политика у последњих 15 година, иако се ради о слогану који је стар скоро тачно 32 године.
Међутим, да ли се слично може рећи и за српску политику? Мислим да не. Примера ради, често се може чути да је Зоран Ђинђић заговарао нешто слично ЗСО, али се некако превиђа да је ту постојало значајно више аутономије него што ЗСО има (или нема, зависи како се посматра). Можда је у томе и шанса за опстанак Срба на KиМ, опет независно од тога да ли ће се споразум постићи или не.
Ако се направи дисконтинуитет у односу на актуелну косовску политику Београда, то може бити прави одговор и на конзистентност Приштине и на неинвентивност међународног фактора.
Kако би тај дисконтинуитет могао да изгледа?
Да се вратимо на пример оптужница за ратне злочине. Независно од форме испољавања, та политика би могла да форсира политички изузетно незгодну праксу Европског суда за људска права у случају Лиу в. Поланд. Београд би, у случају да се убрза пријем Приштине у Савет Европе, могао да демонтира приштински систем, и демонстрира сву дубину његовог несагласја са Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама, која би требало да се примењује директно по приштинском уставу, што наравно није случај када су у питању Срби.
Уколико пак до тог дисконтинуитета не дође, резултат ће бити јасан – за Приштину визна либерализација, а за Србе на KиМ експропријација/конфискација (за домаћине на Северном Kосову), апропријација (за културну баштину) и интернација (потенцијално за све).
Извор: danas.rs
