Umesto sna o jednakosti, kapitalizam preko vrhunskog sporta prodaje milionima klinaca nadu da će baš neko od njih biti jedan od privilegovanih u bogatstvu. Procenat uspešnih u tome je zanemarljiv sa faktičkog stanovišta, a i matematički gledano ne može biti drugačije, ali u smislu komercijalizacije sna priča je i dalje dejstvena. Mnogo je veći broj okolnih mufljuza koji umeju posredno da unovče takak narativ. Upravo o naličju borbe za kriminalno-tržišnu kontrolu nad proizvodom zvanim izvorni talenat najpre govori film „Zlatni dečko“ Ognjena Jankovića, a ne o samoj fudbalskoj igri. Ne treba očekivati još jednu lepo upakovanu sportsku bajku u stilu Dragana Bjelogrlića, ovde se radi o ozbiljnom filmu sa izuzetno dobro napravljenim likovima.
Ako je Dijego Maradona tokom cele karijere i relativno kratkog života delimično neuspešno pokušavao da autodestrukcijom poništi svoj talenat u ime pobune protiv nečega što verovatno ni on nije znao šta je, tek je prerana smrt označila izvestan uspeh u tom nesvesnom poduhvatu. Protagonista ovog filma, u izvedbi Denisa Murića, na putu uništavanja sopstvenog dara biće zaustavljen te će spletom mračnih okolnosti dobiti drugu šansu da svoj potencijal i ostvari. U „Dnevniku druge zime“ Srđana Valjarevića očaravajuće nepretenciozno a nesvakidašnje duboko religiozno ispričana je parabola o iskupljenju i mogućnosti Drugog života na zemlji. Takođe, bez bilo kakve štreberske didaktike, Ognjen Janković uspeva da ispripoveda malu epopeju o svojevrsnoj antibildungs strategiji koja daje u nekim slučajevima bolje svetovne rezultate.
Jedan od koscenarista, Vuk Ršumović, u filmu „Ničije dete“, koji je i režirao, već je pokazao majstorstvo u razradi muško-muškog prijateljstva (Miloš Timotijević i tada četrnaestogodišnji Denis Murić), ili odnosa učitelja i učenika, gde se pigmalionski poriv ostvaruje na nepatetičan i duhovno nerepresivan pravi muški način. Ovde je u sadejstvu sa još dvojicom scenarista (Aleksa Ršumović i režiser Janković) ostvarena priča o još jednom antologijskom odnosu tog tipa (Denis Murić i Igor Benčina). U „Zlatnom dečku“ žudnja za mogućnošću suštinske komunikacije muškaraca različitih generacija odvija se u vestern poetici rešavanja etičkih dilema, koja mnogo duguje esencijalizovanim hrišćanskim moralnim zapovestima. Kada se Igor Benčina, kao formalni kriminalac, na dva mesta u filmu žrtvuje za Drugog, što je za njega jedini put da bi on sam postojao kao moralno biće, tu nastaju najemotivnija čvorišta dostojna etičkih izbora Klinta Istvuda u filmu „Neoprostivo“ ili Garija Kupera u „Tačno u podne“.
Osim Igora Benčine, fascinantan je i Denis Murić u naslovnoj ulozi. „Zlatni dečko“ je u tolikoj meri film sa Murićevim ne samo strogo glumačkim autorskim pečatom da je skoro nemoguće zamisliti bilo koga drugog na njegovom mestu. Noseći u svojoj ekstrafikcionalnoj filmskoj harizmi blagi otklon od dominantnih tokova slave, poput Maradone u fudbalu, Denis u svakom kadru uspeva da postigne utisak potpunog saživota sa likom, gde se stvarno i filmsko prepliću u stvaranju čarobnog amalgama. Dok je prethodnik po statusu glumačkog vunderkinda u srpskoj kinematografiji, Slavko Štimac, u svojim kasnijim ulogama, uprkos filmičnoj facijalnoj ekspresiji, počesto bio dikcijski neuverljiv, Murić ni sa tim nema problema. On govori kao da ste ga već negde veoma blisko upoznali.
Autorski rad sa glumcima je inače išao na iskakanje iz koloseka očekivanja. Flegmatično šarmantni Petar Strugar, ostaje takav i u ovom filmu, ali u potpuno različitom karakteru od onih na koje se bio pretplatio. Ljubomir Bulajić uspeva da sa sebe zbaci auru glumca za kič inscenacije Zdravka Šotre, pokazujući da u njemu ima i drskog glumačkog zla. U poslednje vreme vrlo prisutni Andrija Kuzmanović, samo sa malim štelovanjem sopstvenih transformacija, osvedočava da izrasta u ozbiljno dobrog glumca. Za razliku od njega, Tihomir Stanić – ubacujući se u skoro svaki projekat koji može fizički da pokrije – ponavlja iste uloge bez sposobnosti da se odmakne od iznošenja svojih već nepodnošljivo privatnih umetničkih sredstava. Ista opasnost, bez obzira na mladost, preti i beskrajno glumački žovijalnoj Jovani Gavrilović. Međutim, ona još uvek uspeva da kontroliše svoju harizmu, odnosno da dozira sve svoje velike sposobnosti kako bi joj duže trajale.
Prilično je iznenađenje zrelost s kojom je posao režijski uradio Ognjen Janković. Već dugo poznat kao član „Beogradskog sindikata“, kultnog hip-hop sastava, on je autor i ideje za film i koscenarista. Uz to, ceo film puni i sopstvenom muzikom, ali i dobro odabranim ostalim muzičkim žanrovima koji služe kao pratnja pri konzumaciji poroka.
Kraj je tako morao da bude srećan. I u smislu stvaranja prvog bioskopskog hita u 2022. godini, posle izuzetno filmski bogate 2021. Ali i u skladu sa metafizikom sadržine: nakon tolikog performiranja zla svaki narativni kraj ne može da bude nesrećan, kao što naposletku nije bio ni onaj Maradonin.
Igor Perišić
Izvor: Fejsbuk
