Уместо сна о једнакости, капитализам преко врхунског спорта продаје милионима клинаца наду да ће баш неко од њих бити један од привилегованих у богатству. Проценат успешних у томе је занемарљив са фактичког становишта, а и математички гледано не може бити другачије, али у смислу комерцијализације сна прича је и даље дејствена. Много је већи број околних муфљуза који умеју посредно да уновче такак наратив. Управо о наличју борбе за криминално-тржишну контролу над производом званим изворни таленат најпре говори филм „Златни дечко“ Огњена Јанковића, а не о самој фудбалској игри. Не треба очекивати још једну лепо упаковану спортску бајку у стилу Драгана Бјелогрлића, овде се ради о озбиљном филму са изузетно добро направљеним ликовима.
Ако је Дијего Марадона током целе каријере и релативно кратког живота делимично неуспешно покушавао да аутодеструкцијом поништи свој таленат у име побуне против нечега што вероватно ни он није знао шта је, тек је прерана смрт означила известан успех у том несвесном подухвату. Протагониста овог филма, у изведби Дениса Мурића, на путу уништавања сопственог дара биће заустављен те ће сплетом мрачних околности добити другу шансу да свој потенцијал и оствари. У „Дневнику друге зиме“ Срђана Ваљаревића очаравајуће непретенциозно а несвакидашње дубоко религиозно испричана је парабола о искупљењу и могућности Другог живота на земљи. Такође, без било какве штреберске дидактике, Огњен Јанковић успева да исприповеда малу епопеју о својеврсној антибилдунгс стратегији која даје у неким случајевима боље световне резултате.
Један од косценариста, Вук Ршумовић, у филму „Ничије дете“, који је и режирао, већ је показао мајсторство у разради мушко-мушког пријатељства (Милош Тимотијевић и тада четрнаестогодишњи Денис Мурић), или односа учитеља и ученика, где се пигмалионски порив остварује на непатетичан и духовно нерепресиван прави мушки начин. Овде је у садејству са још двојицом сценариста (Алекса Ршумовић и режисер Јанковић) остварена прича о још једном антологијском односу тог типа (Денис Мурић и Игор Бенчина). У „Златном дечку“ жудња за могућношћу суштинске комуникације мушкараца различитих генерација одвија се у вестерн поетици решавања етичких дилема, која много дугује есенцијализованим хришћанским моралним заповестима. Када се Игор Бенчина, као формални криминалац, на два места у филму жртвује за Другог, што је за њега једини пут да би он сам постојао као морално биће, ту настају најемотивнија чворишта достојна етичких избора Клинта Иствуда у филму „Неопростиво“ или Гарија Купера у „Тачно у подне“.
Осим Игора Бенчине, фасцинантан је и Денис Мурић у насловној улози. „Златни дечко“ је у толикој мери филм са Мурићевим не само строго глумачким ауторским печатом да је скоро немогуће замислити било кога другог на његовом месту. Носећи у својој екстрафикционалној филмској харизми благи отклон од доминантних токова славе, попут Марадоне у фудбалу, Денис у сваком кадру успева да постигне утисак потпуног саживота са ликом, где се стварно и филмско преплићу у стварању чаробног амалгама. Док је претходник по статусу глумачког вундеркинда у српској кинематографији, Славко Штимац, у својим каснијим улогама, упркос филмичној фацијалној експресији, почесто био дикцијски неуверљив, Мурић ни са тим нема проблема. Он говори као да сте га већ негде веома блиско упознали.
Ауторски рад са глумцима је иначе ишао на искакање из колосека очекивања. Флегматично шармантни Петар Стругар, остаје такав и у овом филму, али у потпуно различитом карактеру од оних на које се био претплатио. Љубомир Булајић успева да са себе збаци ауру глумца за кич инсценације Здравка Шотре, показујући да у њему има и дрског глумачког зла. У последње време врло присутни Андрија Кузмановић, само са малим штеловањем сопствених трансформација, осведочава да израста у озбиљно доброг глумца. За разлику од њега, Тихомир Станић – убацујући се у скоро сваки пројекат који може физички да покрије – понавља исте улоге без способности да се одмакне од изношења својих већ неподношљиво приватних уметничких средстава. Иста опасност, без обзира на младост, прети и бескрајно глумачки жовијалној Јовани Гавриловић. Међутим, она још увек успева да контролише своју харизму, односно да дозира све своје велике способности како би јој дуже трајале.
Прилично је изненађење зрелост с којом је посао режијски урадио Огњен Јанковић. Већ дуго познат као члан „Београдског синдиката“, култног хип-хоп састава, он је аутор и идеје за филм и косценариста. Уз то, цео филм пуни и сопственом музиком, али и добро одабраним осталим музичким жанровима који служе као пратња при конзумацији порока.
Крај је тако морао да буде срећан. И у смислу стварања првог биоскопског хита у 2022. години, после изузетно филмски богате 2021. Али и у складу са метафизиком садржине: након толиког перформирања зла сваки наративни крај не може да буде несрећан, као што напослетку није био ни онај Марадонин.
Игор Перишић
Извор: Фејсбук
