Нема економског развоја без добре инфраструктуре

Свјетска банка је поправила прогнозу о расту српске привреде за 2021. на шест одсто.

А и других привреда које прати. Предвиђа се раст црногорске привреде од 10,8 одсто, албанске од 7,2 одсто, хрватске од 7,3, румунске од 7,3, косовске од 7,1, мађарске од 7,3, и турске од 8,5. За неке од њих – Хрватска, Црна Гора, Мађарска –предвиђа се бржи привредни раст од српског и сљедеће па и 2023. године. Уопштено говорећи, Свјетска банка очекује да у сљедећих пар година многе привреде поврате изгубљену привредну активност, а потом да се врате на привредни раст који је у складу са трајним производним способностима сваке земље. Тако да, када се узме читав циклус пандемијског удара и опоравка, релативни односи међу земљама не би требало значајније да се промијене. Има без сумње изузетака, рецимо као што су Босна и Херцеговина и Македонија, које из различитих разлога имају успорени опоравак. Али када се све узме у обзир, напор да се вријеме епидемије обезбиједи што је могуће мањи пад привреде без обзира на посљедице по јавно здравље није оправдан јер се дугорочни привредни изгледи тиме не мијењају, осим можда на горе у зависности од здравствених посљедица епидемије и њиховог утицаја на привредне способности земље.

Има смисла да држава финансира жељезницу јер су друштвене користи веће од приватних (Фото: „Данас“)

Један начин да се побољшају производне способности земље јесу улагања у инфраструктуру. У Америци се води расправа о томе шта би требало да спада у инфраструктуру, јер од тога зависи у шта би држава требало да улаже. На једној страни су они који мисле само на физичку инфраструктуру, док други додају и улагања у школство, здравство, заштиту околине, информатику и у многе друге “меке” инфраструктурне области.

Економски посматрано, основна разлика није у томе да ли је ријеч о путу или о школи или о болници. Већ у томе да ли је ријеч о улагањима која дају растуће приносе. Ово је учење аустријске школе привредног развоја, бар како је ја зовем, у коју спадају аутори као што су Гершенкрон, Хиршман и Розенштајн-Родан. Идеја је да би држава требало да улаже у велике фиксне трошкове, као што су путеви или жељезница, јер се на тај начин смањују текући трошкови предузетницима који ће користити ту нову инфраструктуру.

Узмимо да је ријеч о жељезници. Послови који се нису исплатили прије него што је изграђена постаће профитабилни чим се приближи тржиште да се тако изразим. Тако да се смањују трошкови и онима који путују и онима који производе и тргују. Исто се може рећи и за дигиталну инфраструктуру. А онда и за образовну и научну јер се смањују трошкови разумијевања и преношења знања а исто се може рећи и за сва друга улагања у људске способности.

Један начин да се побољшају производне способности земље јесу улагања у инфраструктуру (Фото: gradjevonarstvo.rs)

Узмимо сада примјер који је актуелан јер расту цијене енергије пошто се, бар једним дијелом, тежи да се улаже у енергетску инфраструктуру која не загађује. Ово је примјер гдје заправо растућих приноса нема зато што се повећавају трошкови очувања околине и здравља. А потребно је уложити значајна средства у алтернативне изворе енергије гјде растуће приносе није лако уочити.

У основи, има смисла да држава финансира, рецимо, жељезницу јер су друштвене користи веће од приватних. Улагање у пут се исплаћује из повећане привредне активности која повећава пореске приходе. Узмимо, међутим, да је потребно да се замијени електрана на угаљ неким другим извором енергије који не загађује. Гдје је овај други скупљи. Са појединачног становишта то значи раст трошкова тако да се приноси смањују а не повећавају. Са друштвеног становишта, које би требало да може да се установи цјеловитим увидом у државни буџет, користи улагања у енергију која не загађује би требало да буду бар једнаки онима са прљавом енергијом уколико би се урачунали сви трошкови загађивања. У случају да је тако, замјена нове за стару енергију би се исплатила са друштвеног становишта.

Уколико је то тако, исплатило би се субвенционисати улагања у обновљиве изворе енергије и надокнадити повећане трошкове онима којима би она била скупља. То није једноставно јер захтијева друкчије разумијевање јавних финансија што не мора да буде политички једноставно оправдати.

Но, једноставно речено, цијена енергије уз трошкове по квалитет живота требало би да оправдају напуштање прљаве и улагање у чисте изворе енергије. То је заправо исти тај ефекат улагања у фиксне трошкове који дају растуће приносе не непосредно у цијени енергије, већ у смањењу трошкова загађивања. Исто важи и за све „меке” инфраструктурне пројекте.

То је исти проблем и када се са кочија прелази на жељезницу. Улагања у жељезницу су велика у односу на улагања у кочије. Али су растући приноси већи. Исто је и са обновљивим изворима енергије у поређењу са прљавим.

Владимир Глигоров

Извор: Нови магазин