Živimo u vremenima koja bogate i siromašne ujedinjuju u jednoj zebnji: hoćemo li dočekati eksploziju prve taktičke, za početak, nuklearne bombe? I što da radimo, kako da osmislimo živote, budući da iza takove eksplozije ni dugoročni ni srednjoročni planovi više ne postoje?
Tih dana 1993. godine počesto sam ustajao rano da bih u Dušanovoj ulici satima čekao na dva litra kratkotrajnog mlijeka, za djevojku i mene. Bila je druga godina otkako je Rezolucijom 757 Savjet bezbijednosti Ujedinjenih nacija uveo potpuni ekonomski embargo SR Jugoslaviji, tj. Srbiji i Crnoj Gori. Rafovi u marketima bili su prazni. Hiperinflatorne novčanice štampale su se, sa još nula, svake sedmice, a švercovana je roba, koja se prodavala na haubama u Bulevaru, poskupljivala za vrijeme koje je čovjeku potrebno da prepješači od Pravnog fakulteta do Cvetkove pijace. Ko je u doba bez mobilnih telefona svim tim švercerima dojavljivao trenutni kurs njemačke marke, ne samo po Beogradu nego od Dunava do mora, misterija je dostojna Artura Klarka.
Jednog jutra, u prodavnicu tik do najstarije zgrade u Beogradu, Dušanove 10, stigle su tri gajbe kratkotrajnog mlijeka, a prodata je samo jedna. Oni najbliži tamo penzioneri su odmah skočili, alo bre!, mi ovde čekamo od pet, gde je mleko, dajte nam mleko, videli smo gde unosite, izbrojali smo koliko ima kesa u gajbi, zovite šefa! I šef je samoposluge došao, i pogriješio kada je s vrata kazao kako smo svi mi začekani od pet u pravu, ali da su „druge dve gajbe za majmune“, misleći na životinje iz obližnjeg ZOO vrta. I tada je nastao haos.
Dane moje studentske mladosti proveo sam u redovima. Tada mi je manje smetalo što čekam, budući da sam bio pun vremena, a danas razumijem da je čekanje vid socijalne dresure, da je beskonačni i svakodnevni red u bankama, na primjer, eksperiment u kome se ljudi prave majmunima za sve pare. Zašto su od pet šaltera uvijek dva zatvorena, zašto od tri kase uvijek jedna ne radi, zašto se uvijek čeka čak i kad je zakazano…?
Zato što se svijet koji poznajemo raspada.
Plašim se da stavim na papir koliko sam života ostavio čekajući.
U vremenima prije mobilnog telefona čitao sam ili mislio, dok čekam, osluškivao i opažao, premda to činim i danas. Mobilni telefon je čudesna zla sprava s neodoljivim mamcem na udici: imaš čime da se baviš dok nešto čekaš, bilo da se prevoziš autobusom ili ideš u susret kraju radnog vremena u državnoj službi.
Hoćemo li uskoro ponovo da se pronalazimo po redovima? Začekani ne samo oko leba, mlijeka, mesa, baterija, plinskih boca i benzina? Nego oko svega?
Šansa je protokom vremena sve veća.
Iskustvo stečeno geopolitičkim čekanjem boljeg sutra govori da niko neće napasti šefa samoposluge zato što jednu gajbu kratkotrajnog mlijeka daje ljudima a dvije majmunima. Ljudi su u redovima postali dresirani. Kada nakon ure vremena čekanja neko koga rodno ispravno nazivamo šalterskom osobom stavi natpis Pauza, i ode, čekač ćuti. Sreća je da postoji autonomni nervni sistem. Srce kuca, srce samo kuca. Umjetnik čekanja mora biti zdrav.
O nekim zdravijim čekanjima pisala su velika srpska pera. Pjesmu „Čekanje“ imaju i Milan Rakić i Vojislav Ilić i Aleksa Šantić i Mira Alečković. Roman „Čekanje“ ima kineski pisac Ha Đin, a pripovjetku pod istim naslovom slavni Borhes.
Možda je najčuvenije čekanje ono iz pera Samjuela Beketa, „Čekajući Godoa“ – štivo čije se tumačenje podrazumijeva u svakoj državnoj gimnaziji. U Beketovoj drami apsurda dva glavna junaka čekaju Godoa, osobu koja se nikad neće pojaviti. Imaće tome 70 godina kako se pišu kritike i studije u vezi s tim da li da dramu propustimo kroz socijalno, političko, religijsko, filozofsko, psihoanalitičko ili kakvo drugo hermeneutičko sito.
Brza nova vremena rodila su ne samo brza internetska tumačenja književnih klasika već i brza rješenja klasičnih problema čekanja. Jedna firma preporučuje svoju djelatnost ovim sloganom: „Umesto Vas čekamo u socijalnom, poreskoj, katastru, gradskoj kući…“ Njihovi uposlenici čekaju famozni nedostajući dokument (žargonski, FT1P – „fali ti jedan papir“), i garantuju da će se javiti osobi koja ih je angažovala prije nego što broj bude pročitan, uz preporuku: „Lako možete uživati u svom vremenu dok mi čekamo satima u redu za vas. Isplati se, zar ne?“
Ne, ne isplati se, većini ljudi se ne isplati. Siromah uvijek čeka, bogat nikad.
Živimo u vremenima koja bogate i siromašne ujedinjuju u jednoj zebnji: hoćemo li dočekati eksploziju prve taktičke, za početak, nuklearne bombe? I što da radimo, kako da osmislimo živote, budući da iza takove eksplozije ni dugoročni ni srednjoročni planovi više ne postoje?
Andrićevska kafana
Rat je uveliko trajao kada je u Beogradu, u Prizrenskoj 7, Andrić 1942. napisao prvu rečenicu Travničke hronike: „Početkom 1807. godine stale su da se dešavaju neobične i dotle nepoznate stvari.“ Kolektivno osjećanje govori Travničanima da su oni „drukčiji nego ostali svet, stvoreni za nešto više i bolje“, otprilike kako će misliti, morao je da zna nobelovac, svaki sa pivom danas u rukama, naš čovjek ispred seoske prodavnice.
Iz Prologa saznajemo da o nastupajućim konzulskim vremenima begovi pričaju u kafani „Lutvina kahva“, u gradu koji je (1600–1851) bio glavni grad bosanskog pašaluka, no bez ikakve moći da veziri utiču na bilo šta, pa i na to da li će zaista doći francuski, austrijski ili ruski konzul.
Kako onda, tako i danaske. Od svakog našeg umozritelnika s pivom ispred prodavnice, preko begovske inačice u „Klubu književnika“ ili „Maderi“, do vezirovskog sinonima na Andrićevom vencu – od geopolitičkih promišljanja sve pupi i cvjeta. Uzalud, naravno. Evropski gradovi uključujući i Beograd, biće puni naroda sazrelog za promjenu paradigme, ili neće biti budućnosti za ljudski rod.
Šta da radimo dok čekamo? U pauzama molitve nek nam bude dopušteno da kao Srbi koje je kao fataliste opisao još Ljermontov, zapjevamo onu Čolinu: Čini ti se grmi, čini ti se sijeva, izgore planeta, biće propast svijeta. Piće za mladiće, banku za igranku, a svijet nek propadne, nije neka šteta!
Nikola Malović
Izvor: Pečat
