Пише: Макс Вилберт
Превод: Журнал
Године 1948, Џорџ Кенан, тадашњи директор Одсјека за планирање политике при америчком Стејт департменту и један од најутицајнијих људи у влади Сједињених Држава, написао је у једном интерном меморандуму:
„[САД имају] отприлике 50 одсто свјетског богатства, а само 6,3 одсто свјетске популације… Наш прави задатак у наредном периоду биће да осмислимо мрежу односа која ће нам омогућити да одржимо ову неравнотежу.“
То је сурова логика стварања империје — и права природа насиља које је та империја спроводила, и прије и послије Кенановог меморандума, изненадила би многе америчке грађане, али мало кога ван Америке.
Од геноцидног отимања земље од домородачких народа и трансатлантске трговине робљем, па до систематског насиља које се крије иза споразума о „слободној трговини“, којима су милиони ситних и самосталних пољопривредника у Мексику остали без егзистенције, а цјелокупне заједнице у југоисточној Азији присиљене да напусте земљу и постану јефтина радна снага — пројекција америчке доминације широм свијета одувијек је била ослоњена или на метак, или на песницу умотану у баршун.
Током протеклих седамдесет и пет година, америчка власт је обликовала свијет на свој начин: извођењем државних удара, оснивањем војних база на свим меридијанима, наметањем економске покорности читавим народима и коришћењем и бомби и хуманитарне помоћи као оруђа за укроћивање и управљање планетом. Финансијска и војна барикада подигнута је да штити грађане Сједињених Држава – прије свега елиту, али и средњи слој који у тој заштити учествује као мањи, али значајан саучесник.
У том оквиру треба разумети и одлуку администрације Доналда Трампа да, у априлу 2025, најприје објави, а потом ублажи, широки пакет тарифа на производе увезене у САД. Посљедице су у кратком року биле без преседана: берзе су се суновратиле, биљежећи пад какав никада прије није виђен у једном дану. Тако је Трампов потез уздрмао владајућу економску догму на којој почива америчко пословање: да се идеје, интелектуална својина, капитал и финансијски производи рађају у срцу империје, док је сав „прљав“ и тежак индустријски рад измјештен у неки други, далеки свијет.
Многима се чини да је ова тарифна политика неразумљива, да је ријеч о пукој самовољи једног силника који жели да покаже моћ. И можда ће се, на крају, испоставити да је баш тако. Јер тржишни суноврат и политички отпор, који су администрацију за само неколико дана натјерали да се повуче, свједоче да је економска логика на којој почива америчка империја предубоко укоријењена да би је промијенио и најдрскији замисливи потез.
Иако не вјерујем у моралну исправност Трампове економске политике — нити у логику америчке доминације или самог индустријског капитализма — већина критика на рачун његове царинске политике које сам имао прилике да видим дјелује ми површно.
Нисам економиста. Али сам научник и противник империје, и препознајем кад неко свјесно покушава да поново успостави економску, политичку, а тиме и војну доминацију Сједињених Држава као свјетске суперсиле.
Трамп, нажалост, није будала. Види растућу конкуренцију, нарочито из Кине. Бринe се како да сачува хегемонију пред успоном БРИКС-а. И, као што одлично објашњава Винсент Кели у једном свом тексту, вјерује у преокрет глобализације и „враћање индустрије кући“.
Трамп и његови савјетници имају дугорочну стратегију, и по њиховом мишљењу, обнова америчке доминације можда захтијева рушење унутрашње и глобалне економске стабилности. Баш као што су Реганове политике пребацивања производње у иностранство 1980-их уништиле индустријску срж Америке, истовремено обогаћујући најбогатије, Трамп нема стварног интереса за сиромашне. Он игра улогу империјалног вође. Он гради моћ.
Економске турбуленције и политичке реакције на Трампове царине показују колико су америчка хегемонија и привредни раст који она подстиче постали суштински важни за становништво развијених земаља.
Више од половине домаћинстава у САД има пензионе фондове — не у готовини, већ у облику улагања у акције и друге финансијске инструменте. Та улагања омогућавају предузећима да дођу до оперативног капитала, а заузврат, инвеститори стичу право да у будућности продају своје акције. Систем функционише на претпоставци да ће добро вођене компаније с временом повећавати своју вриједност. Индекс S&P 500, који прати 500 највећих америчких компанија, у просјеку расте за 6,8% годишње. На тај начин, обични људи буквално постају улагачи у раст капитализма, кроз своје мјесечне новчане уплате.
Овај циклус, у коме капитална улагања воде ка већој производњи, а она опет ствара нови капитал, има смисла на теоријском микроплану. Рецимо, ја сам лош у гајењу кукуруза, али бих волио да га једем. Позајмим алат и уложим новац за куповину сјемена заједно са комшијом који зна да обрађује земљу. Ако има добру жетву, дијелимо плодове, и сви задовољни. Ако пропадне жетва, обоје остајемо кратких рукава.
Али у стварном свијету, ова логика улагања и раста изгледа потпуно другачије. Умјесто малих парцела кукуруза, агробизниси улажу у крчење огромних дијелова прашума да би засадили палме ради производње уља. Технолошке компаније троше гигавате енергије за џиновске центре података. Спекуланти се кладе на сваки аспект економије — и други се кладе на њихове опкладе. Све ово нема никакве везе с тим да се задовоље основне људске потребе (за које, према неким истраживањима, садашњи производни капацитети већ и више него довољно могу да обезбиједе). Нисам сигуран да у то баш вјерујем — нарочито када се у игру умјеша профит. Потрага за профитом подстиче корпорације да се све више упуштају у праксе које наносе штету природи.
Да овакво понашање не доноси награду, не би се настављало. Али у овом случају, не само да су починиоци награђени платама, већ велики дио друштва — укључујући конгресмене, државне службенике, академике, и више од половине америчких домаћинстава — такође финансијски профитира кроз учешће на берзи.
Шта то значи? Веома једноставно. Док се климатска криза убрзава, док се шесто масовно изумирање продубљује, док хемијско загађење обара рекорде из дана у дан, док се наша криза пренамјене ресурса погоршава, док се све више земље бетонира и дивљина брише — банковни рачуни расту.
Ми — односно сви који имамо пензионе или инвестиционе фондове, и сви који се радују када „економија расте“, а негодују када стагнира — постали смо пословни партнери апокалипсе.
Величанствени мито
Ово је оно што је културни критичар Луис Мамфорд, један од најважнијих мислилаца у историји Сједињених Држава, назвао „величанственим митом“. Мамфорд у свом есеју из 1964. Ауторитарне и демократске технике пише:
„Данашња техника се разликује од отворено бруталних, недовршених ауторитарних система из прошлости по једном веома повољном аспекту: прихватила је основни принцип демократије — да сваки члан друштва треба да има удио у његовим добрима. Испуњавајући овај дио демократског обећања корак по корак, наш систем је стекао контролу над цијелим друштвом, до те мјере да пријети да избрише све остале остатке демократије.“
Шта Мамфорд заправо хоће да каже? Да чак и насилни и деспотски системи црпе моћ из колективног пристанка. Када се народ сложи да учествује у финансијском систему који уништава планету и осуђује будуће генерације на живот у условима које ни не можемо да замислимо — онда је тај народ поткупљен.
Научници су писали о томе како се економски раст често не користи само за стицање профита, већ и као механизам за одржавање хегемоније. Кроз раст економије, елите могу да дијеле одређене користи друштвеним групама које би иначе биле незадовољне и потенцијално побуњене — а да при томе наставе да одржавају и продубљују неједнакост. То је, на дуге стазе, суштина Трампове игре. Он покушава да поново оживи америчку империју по узору на Вилијама Мекинлија, свог омиљеног предсједника, који је под заставом империјалне визије заузео Гуам, Порторико и Филипине, а анектирао Хаваје.
И, генерално гледано, та стратегија даје резултате. У глобалном сјеверу постоји широка свијест да потрошачка култура и економски раст носе са собом еколошку штету и кршења људских права. Ипак, већина људи не учествује у покретима за друштвене промјене, а камоли у револуционарним. Већина активизма који постоји усмјерена је на реформу система, а не на његово укидање. Другим ријечима, фокус је на очувању Мамфордових „ауторитарних техника“ и система раста који оне омогућавају, уз покушаје да се ублаже, регулишу или забране његове најгоре посљедице. То је један од разлога зашто предуслови за парадигматски заокрет ка економији смањеног раста тренутно нису ни приближно испуњени — и зашто настављамо да тонућемо све дубље у еколошки колапс.
Ово је уједно добар тренутак да се нешто каже и о Демократама, јер Демократска странка, њени гласачи и прогресивни кругови у САД представљају прототип оваквих политичких приступа. Они теже „пријатељској империји“ — свијету у коме је дрвна грађа са FSC сертификатом, рекламе политички коректне, енергија „зелена“, војска карбонски неутрална, економија кружна, а производња чиста.
То је, наравно, потпуна фантазија — као што сам објаснио у својој књизи Сјајне зелене лажи (Bright Green Lies).
Али та визија је невјероватно привлачна, посебно када схватимо да постоје само двије стварне алтернативе: отворено брутална, империјалистичка визија крајње деснице, и револуционарна трансформација друштва какву заговарају људи попут мене. А само у једној од тих визија ваш берзански портфолио ће наставити да расте.
Револуција или варварство
Ван средње и виших класа, процес глобализације — као само један од облика штете коју индустријски капитализам, цивилизација и империја наносе — већ дуго изазива жесток отпор сиромашних, домородачких заједница и многих људи из глобалног југа. Као што сам написао прошлог јула, осврћући се на антиглобалистички покрет и мотиве за протесте против СТО 1999. године у мом родном Сијетлу:
„Организовани раднички покрет и активисти за људска права сматрали су [глобализацију] покушајем преузимања моћи — отварањем националних граница за слободно кретање корпорација, уз истовремено ограничавање кретања радника. По њиховом мишљењу, то би довело до двоструке катастрофе: прво, до премјештања послова из богатих земаља у иностранство, остављајући раднике без прихода код куће; и друго, до стварања нових тржишта јефтине радне снаге у сиромашним земљама, гдје су плате ниске, а заштита радничких права практично не постоји.
Еколози су на састанак Светске трговинске организације (СТО) 1999. гледали као на самит олигарха — окупљање с циљем што бржег и ефикаснијег извлачења ресурса из животне средине. Другим ријечима: претварања живе планете у мртве производе и профит, што брже и што јефтиније. Тврдили су да ће неолибералне трговинске политике, прилагођене корпорацијама, десетковати еколошку заштиту широм свијета и омогућити све веће „екстернализације“ трошкова у виду загађења и еколошких жртвених зона.
Студенти, вјерске групе, домородачке заједнице и покрети за расну правду такође су СТО, као и њене „сестринске“ институције — Свјетску банку и Међународни монетарни фонд — видјели као оруђа насилног економског неоколонијализма.
Иако су протести у новембру 1999. били успјешни у томе да блокирају самит СТО, неолиберална агенда тзв. „слободне трговине“ остала је доминантна економска парадигма у већини година које су уследиле. Од 1999. до данас, величина глобалне економије порасла је са 55 на скоро 120 билиона долара. Али, супротно ономе што би неко могао помислити, тај раст није значајно смањио сиромаштво — огромна већина тог новца завршила је у рукама богатих.
На еколошком плану, неолиберални пројекат слободне трговине, глобализације и дерегулације подигао је већ деструктиван систем на потпуно нови ниво.
Годишње загађење гасовима стаклене баште порасло је са 25 милијарди тона 1999. на 37 милијарди тона 2022. године. Људска потрошња енергије порасла је са око 120.000 на 179.000 терават-сати — скоро 50% више. Да би се задовољила та потражња, готово 80% нове енергије у том периоду дошло је од фосилних горива и биомасе (сјече шума и њиховог сагоријевања).
Производња пластике више него се удвостручила од 1999. године, а више од двије трећине све пластике икада направљене произведено је управо у том раздобљу. Глобална популација порасла је са 6 на 8 милијарди. У међувремену, бројност дивљих животиња у просјеку је опала за 18% између 1999. и 2018 — и то у односу на већ значајно ослабљену базу из 1970.
Скоро четврт вијека касније, циљеви и поруке иза протеста против СТО показали су се исправним. Корпоративна глобализација била је катастрофа за раднике, сиромашне и планету. Неједнакост у богатству порасла је у готово свим дијеловима свијета, укључујући и саме Сједињене Државе. У сиромашним земљама попут Мексика и Бангладеша, ширење фабрика у којима радници раде у условима налик модерном ропству постало је уобичајено, док је демонтажа тарифа и трговинских ограничења у корист неолибералне „слободне трговине“ уништила домаћа тржишта — попут традиционалне органске пољопривреде.“
Али све ово не значи да су Трампове политике исправне — већ само да представљају још један облик империје, још један покушај пројекције доминације.
Фајненшел тајмс: Како је партија Олафа Шолца изгубила упориште у језгру немачке индустрије
Наша политика мора ићи даље од сопственог новчаника
Радујем се када се економија урушава, иако је то тешко и за мене, а још теже за многе друге. Ипак, здравље економије — овакве каква је данас — представља показатељ брзине којом се жива планета претвара у мртве производе. Што више центара за податке се изгради, што више шума буде посјечено, што више километара буде пребијено а хектара бетонирано — то економија боље стоји. И обрнуто: периоди економских рецесија били су једини тренуци у којима смо забиљежили пад емисија гасова стаклене баште, смањење крчења шума и слично.
Ово је, наравно, само један начин организовања друштва. Већина култура у историји човјечанства није имала ништа слично овом систему улагања, а ипак је успијевала да задовољи основне потребе и обезбиједи добробит. Људи могу да живе а да при том не уништавају земљу. И дубоко је неправедно што, како старимо, једини „реалан“ начин да не завршимо сиромашни и бескућници јесте да улажемо у капитализам. За сиромашне, „величанствени мито“ више је скривена пријетња него златне лисице.
Једно је неспорно: иако је „величанствени мито“ био невјероватно ефикасан у умиривању маса, и конзервативне и либералне елите нас, без много разлике, воде право у еколошку катастрофу. Без обзира на то да ли нас чека економски суноврат или неко чудо, наша политика мора да превазиђе лични интерес и рачуницу.
Макс Вилберт је дугогодишњи друштвени активиста, водич кроз дивљину и суоснивач покрета Заштитимо Текер Пас — организације која се бори против рударских пројеката. Тренутно сарађује са Фондом за правну заштиту животне средине заједница. Коаутор је књиге Сјајне зелене лажи: Како је еколошки покрет скренуо са пута и шта можемо да учинимо поводом тога, а такође води и билтен под називом Биоцентрично.
