Piše: M. K. Badrakumar
Trampove nove izjave o ratu u Ukrajini i njegov poziv EU da bude „protivteža“ Rusiji ni u kom slučaju nisu bile spontani, emotivni izlivi. One su rezultat složenih strateških konsultacija, kao i medijske najave o slanju raketa „tomahavk” Kijevu.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izašao je sa nedavnog sastanka sa američkim državnim sekretarom Markom Rubiom pokazujući znak odobravanja (podignut palac) dok je prolazio pored novinara. To je bio prilično zbunjujući signal koji je došao nedugo nakon što je predsednik Tramp javno ismejao rusku vojsku poredivši je sa „tigrom od papira“, a pritom je šokirao i evropske prestonice izjavom da Ukrajina još uvek može „da se bori i pobedi“ i da vrati celu svoju teritoriju.
Dobronamerno tumačenje moglo bi ići u smeru da je Tramp pripremao „izlaznu strategiju“ kako bi odgovornost za odbranu Ukrajine prebacio na Evropljane. Jasno je naglasio da Evropa može i treba da uradi više. Ipak, primetno je i da je Trampova početna naklonost prema Rusiji postepeno ustupila mesto neutralnijem stavu i da se ta promena ubrzala prošlog meseca.
Britanski kolumnista Džerard Bejker navodi u Tajmsu da „Tramp šalje signal Rusiji da joj više ‘ne drži leđa’.“ Ali je takođe jasno stavio do znanja da „Evropljani ne mogu računati na podršku SAD“. Moskva je u početku ostala hladnokrvna, ali je promena realnosti postala očigledna već tokom iste nedelje.
Iako je smanjenje angažovanja SAD u Ukrajini povoljno za Rusiju, daleko je od sigurnog da Tramp ponovo neće preuzeti lidersku ulogu u NATO-u. Situacija postaje sve složenija, jer NATO nije u potpunom skladu sa Vašingtonom, a Tramp više nema kontrolu nad Alijansom – iako NATO bez Amerike ne znači mnogo. A da stvari budu još složenije ni NATO, ni Tramp ne kontrolišu tok rata.
Ukrajinska prekretnica
Jasno je da se Sjedinjene Države sve više distanciraju. Ovo predstavlja istorijsku prekretnicu: u američkom globalnom poretku Evropa je napredovala i dobila priliku da postane samostalna geopolitička sila, ali u isto vreme rizikuje da postane sporedni igrač u sve fragmentisanijem svetu.
Skot Besent, američki ministar finansija i čovek blizak Trampovom načinu razmišljanja, ukazao je na ovaj paradoks u intervjuu za Foks Biznis prošle srede, navodeći: „Kao što sam pre oko dve nedelje rekao svojim evropskim kolegama: ‘Sve što čujem od vas je da Putin želi da umaršira u Varšavu. Jedino u šta sam siguran jeste da Putin neće umarširati u Boston.’“
Trampove nove izjave o ratu u Ukrajini i njegov poziv EU da bude „protivteža“ Rusiji ni u kom slučaju nisu bile spontani, emotivni izlivi. One su rezultat višenedeljnih, složenih strateških konsultacija. Zapravo, već je prošle nedelje potpredsednik SAD Džej Di Vens otkrio da Vašington razmatra ukrajinski zahtev za dobijanje raketa Tomahavk, krstarećih raketa dugog dometa, sposobnih za nuklearno naoružanje, tehnološki naprednih i preciznih, čija se kopnena verzija trenutno proizvodi.
Počinje nova, opasna faza rata, koja nosi rizik od direktnog sukoba između Rusije i NATO. Na pitanje o izjavama Džej Di Vensa, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je kazao da Rusija pažljivo analizira te komentare. Predsednik Putin je ranije izjavio da će zapadne zemlje postati direktni učesnici u ratu ako Ukrajini obezbede obaveštajne podatke i sisteme za navođenje koji bi joj omogućili da ispaljuje rakete duboko unutar Rusije.
M. K. Badrakumar: Iran se opredelio za osvetu dugog trajanja
Peskov dalje navodi: „Pitanje, kao i ranije, glasi: ko može da lansira te rakete? Da li mogu sami Ukrajinci, ili to moraju da rade američki vojnici? Ko određuje mete za te rakete? Američka strana ili Kijev?“ On dodaje kako je potrebna „dubinska analiza“ ovog pitanja.
Ako bi „Tomahavk“ bio uveden u igru, dao bi Kijevu mogućnost da napada duboko unutar Rusije
Ovo je trenutak istine, jer će sa dolaskom raketa Tomahavk u ratnu zonu Tramp početi da se penje uz lestvicu eskalacije, i to u trenutku kada postoje naznake da je Ukrajina ojačala svoje sposobnosti, pokrenuvši seriju uspešnih napada dronovima na ruske rafinerije. Ti napadi su izazvali nestašice goriva, doveli cene benzina do rekordnih visina i naterali Moskvu da uvede ograničenja na izvoz kako bi stabilizovala domaće tržište.
Žarište proksi rata u Ukrajini moglo bi uskoro da se pomeri. Nemačka je spremna da plati za nabavku raketa „Tomahavk“. Ruski stručnjaci kažu da ne postoji „čudotvorno oružje“ koje može u potpunosti da preokrene tok rata. Ali i pored toga, postoje neke važne činjenice. Tomahavk bi mogao da bude presedan i da donese još vreliji rat direktno na teritoriju Rusije – u ruske gradove i sela.
Kontakti postoje
Neslaganja unutar transatlantske alijanse do sada su išla u korist Rusiji. Takođe, Tramp je pokazao slabo interesovanje za vojne avanture i mešanje u strane sukobe. Američka spoljna politika, koja je nekada bila zasnovana na strategiji obuzdavanja i teoriji domina, u međuvremenu se preokrenula. Ipak, sada deluje da će, iako Belu kuću više ne karakteriše otvoreno neprijateljski stav, Sjedinjene Države nastaviti da Ukrajini dostavljaju obaveštajne podatke i omogućiti kupovinu naprednog naoružanja, dok će troškove uglavnom pokrivati Evropljani.
Nemački kancelar Fridrih Merc je prošle nedelje u članku za Fajnenšel tajms pozvao EU da od zamrznute ruske imovine (u iznosu od oko 300 milijardi dolara) finansira Ukrajinu isključivo za nabavku oružja. To u praksi znači da Ukrajina treba da dobije sredstva u cilju zadržavanja linija fronta.
Ključni trenutak će biti kada, ili ako, NATO pooštri pravila angažovanja na svom istočnom krilu kako bi bilo lakše oboriti ruske avione koji upadnu u vazdušni prostor neke od zemalja članica alijanse. Bez sumnje, NATO je protekle nedelje poslao jasnije i čvršće poruke Kremlju.
Ipak, sa druge strane postoje i znaci da Vašington i Moskva komuniciraju. Nijedna strana ne traži sukob. Kako stvari stoje, sasvim je moguće da Tramp na kraju neće pristati na isporuku raketa „Tomahavk“ Ukrajini.
Sa druge strane, u ovim novim okolnostima i rastućoj neizvesnosti oko iznalaženja rešenja, Rusija možda neće imati drugog izbora osim da se u potpunosti posveti vojnoj opciji. Uostalom, čak i ako bude postignut neki sporazum na papiru, on možda neće mnogo vredeti.
Takozvani Helsinški sporazum (1975) bio je pažljivo pregovaran tokom dve godine u Ženevi, i potpisale su ga sve evropske zemlje, kao i SAD i Kanada. Međutim, tačno godinu dana kasnije, Henri Kisindžer je predsedniku Džerardu Fordu rekao sledeće: „Mi (SAD) to nikada nismo hteli, ali smo pristali zbog Evropljana… To je besmisleno. Radi se o pozorišnoj predstavi za levicu. Mi to samo pasivno prihvatamo.“
U konačnom zbiru, jedino što je Helsinški završni akt postigao bilo je da skrene međunarodnu pažnju na stanje ljudskih prava u sovjetskom bloku i otvori veze između istočnih evropskih zemalja i Zapadne Evrope, što je, naravno, dovelo do uspona Solidarnosti u Poljskoj i ukupnog slabljenja jedinstva Varšavskog pakta, a kulminiralo padom Berlinskog zida.
Izvor: Novi Standard
