Према лорду, лагање у рату је “патриотска дужност” (”lying is a patriotic duty”). А ево и основних чинилаца за разраду: ми нисмо жељели рат; важна је персонификација противничке државе; руководимо се искључиво хуманим разлозима; што више прича о непријатељским звјерствима…
И овај рат у Украјини потврђује не само крај – “краја историје” (Фукујама), већ наговјештава супротно. Повратак историје. Извјесно трају геополитички интереси, укључујући и оне безбједносног карактера, фактора о којем је детаљно писао још грчки историчар Тукидид објашњавајући Пелопонеске ратове. Он закључује, након десетогодишњег истраживања тог рата, да је Спарта напала Атину јер је разумјела да ова друга расте војно и зато као сусјед представља реалну опасност. Историчар закључује да су за рат криве обје државе.
Неки настављачи ове теорије, не баш убједљиво сматрају да је Енглеска ушла у Први свјетски рат примарно због опасности војно економског раста Њемачке.
Узгред, Њемачка је потписала излазак из тог рата у тренутку када је још увијек побједница на источном фронту, дијелом и западном, и када ни један страни војник није ступио на њемачку територију. Можда је и то доказ да се ратови увијек не морају завршавати односом снага на терену.
Остаје питање колико је пријетња сопственој безбједности објективан фактор, колико casus belli. Више је било овог другог у историји.
Поводом рата који бјесни у Украјини, могла би бити актуелна и класична дефиниција Клаузовица да је “рат наставак политике другим средствима”. Ова реченица пруског генерала се уклапа у разлоге руског ратног упада. Одређена политика и интереси имају своје континуитете код свих империја. На руском примјеру не уочава се у стратешким интересима битна разлика између царске Русије, оне Бољшевичке и данашње Русије (капиталистичке).
И рат пропаганде личи на прошла времена. У међувремену “обогаћен” техникама (дез)информација. Уосталом, живимо у глобално прокламованом времену “пост истине”. О такозваним корисним дезинформацијама постоји богата литература, па и историјског карактера, сва увод у праксу рата.
Да цитирам једног чије су се војне формације заглавиле у степама Украјине и Русије током Другог свјетског рата. “Припреме терена за напад пјешадије коју обавља артиљерија у будућности ће преузети пропаганда. Треба психолошки разорити непријатеља прије него што трупе отпочну своја дејства”.
“Теоретичар” је нико други него Адолф Хитлер, а цитирао сам ријечи из његове књиге “Mein Kampf”.
Али једно од класичних дјела о стратегији манипулисања информацијама у рату – нешто сам и писао на ту тему у књизи “La mia guerra alla guerra” – јесте “Falsehood in Wartime”, енглеског политичара и дипломате, лорда Понсонбија. Књига је објављена 1928.
Према лорду, лагање у рату је “патриотска дужност” (”lying is a patriotic duty”). А ево и основних чинилаца за разраду: ми нисмо жељели рат; важна је персонификација противничке државе; руководимо се искључиво хуманим разлозима; што више прича о непријатељским звјерствима…
Иако је у то доба употреба слике била још у зачетку, аутор уочава њен значај, јер јавност сматра да “the camera cannot lie” (фотоапарат не може да лаже). Употребна вриједност ових постулата се постиже њиховом разрађеном примјеном у конкретном рату.
Дуго трајање и стално унапређивање ратне пропаганде не треба да релативизира све вијести које шаљу медијски системи. Срећом постоје и они који настоје да информишу на објективан начин.
Поука је да ваља бити опрезан приликом читања медијских информација, посебно “читања” телевизијских вијести. Треба се снаћи у fog of war (магла рата) да употријебимо још једну не случајну и прилично употребљавању енглеску синтагму.
У сваком случају, поводом рата је вјероватно највише у праву Жак Превер. У познатој и лијепој пјесми “Барбара”, у тој пјесми о киши и једној непознатој дјевојци, Превер рат назива правим именом. Рат се у тој њежној пјесми изненада појављује као метаморфоза кише, као пљусак од жељеза, ватре, челика, крви… која доноси смрт. Рат је свињарија – каже Превер.
И ту нема нимало магле. Има само истине. Универзално патриотске.
Може ли Превер помоћи данас по ратном пљуску који траје? Било би добро да може. Ипак…
Рат у Украјини је у овом моменту не само сурова стварност, већ свјетско историјски догађај. Извјесно са далекосежним посљедицама. Посебно на међународне односе.
Он ће се завршити неким реалполитичким исходом. Чвор треба пресјећи или размрсити? Треба тежити овом другом. Умјесто ратних пропаганди и хушкача за наставак рата.
Зато је прави позив у овом моменту прекид ватре и у њему тражење мировне солуције. Она ће на крају у бити у некој комбинацији силе и правде, надајући се више овом другом елементу. Не баш увијек побједничком у историји.
Миодраг Лекић
Извор: Вијести
