Пише: Лука Радоњић
Трка је почела. И почела је добро. И то што је почела добро, у случају Аргентине може да значи много и не мора да значи баш ништа. Од када их ја „пратим“, а то је давна 1990. када сам имао шест година, више пута су стартовали Првенство побједом, да би касније испали у раној фази такмичења.
У САД 1994. почетак је био спектакуларан, три Бати-гола, Марадонин “голацо” и незаборавна прослава поготка – кад су предвођени капитеном као група одметника опасним гримасама јурнули ка камери као демонстранти на полицију. Услиједила је Марадонина дисквалификација и елиминација Аргентине, то је просто ишло једно уз друго. У наредним тркама до ,,Богиње“, 1998., 2002., 2006, 2010, почињали су такође побједама (и једним ремијем) али изостало је учешће у финалу. Изузетак је 2014. када су почели побједом против Босне и Херцеговине, а стигли до финала, гдје их је зауставила, а ко други него Њемачка, Геце у Бразилу као Бреме 1990. у Италији, али не из пенала. Са друге стране, управо су те 1990. почели поразом против Камеруна, а стигли до финала, док су већ сада славне 2022. изгубили од Саудијске Арабије у првом мечу групне фазе, а онда предвођени Месијем и Ди Маријом остварили сан који су сањале многе генерације. Марадона је већ био на небу, и као да је “морао” да оде на небо, да би одатле подржао Месијев поход до друге свјетске титуле.
У навијању за Аргентину никада није било комфора. Увијек неизвјесно и напето. То знају и они који памте 1986. И “Божју руку”, и ми који смо уз дугокосе фудбалере у небо плаво-бијелим дресовима и црним шортсевима навијали деведесетих у годинама великог Бразила.
Лука Радоњић: Вучић, Црна Гора и манипулативни наративи за потребе избора у Србији
Још од раније дијелим став оних који кажу да је навијање за гаучосе – и ствар политичког става и личног односа према животу.
Елем, што се тиче првог меча, против Алжира и млађег Зидана на голу, а старијег на трибинама, било је добро и убедљиво. Али нови ниво непознанице, још једна мистерија, најбоље осликана у сцени која је претходила трећем голу: Меси стоји, посматра и чека, док се чета његових саиграча ногама туче са Алжирцима да извуче, ишчепрка лопту, не би ли је само додали Месију, чекајући чудо. Читав концепт меча управо је тако изгледао: битка за лопту и Месија. Овај тим је сасвим извјесно слабији од оног из 2022. али су квалификације одиграли дисциплиновано и резултатски стабилно. Како ће све то изгледати против добро организованих селекција Холандије, Енглеске, Француске и осталих, остаје да се види у наставку. Да ће бити ризично, нема сумње, да је овај приступ игри опасан, то је једино загарантовано.
Но, у чувеном есеју “Прије краја”, Сабато цитира: “…како би рекао Хелдерлин, где је већа опасност расте и спасење.“
