Пише: Јасна Ивановић
Ако би Подгоричани једном ријечју ваљало странцу да појасне на чему понајвише стоје подгоричке приче, одговор би могао стати у – камен. Кад се Богу Светворцу над Црном Гором разбучила она врећа с камењем, па се случајем истоварило сувише, пао је камен не тек на рељеф него и у књижевност, ликовност, архитектуру, одбрану од свих поднебеских зала, ма равно у архетип. Из тих је врела искорачила поетска слика добрих неимара како сваки камен има девет лица, те да вјештак, прије но камен положи у сувозид, свако од њих добро кроз шаке испремеће, док се не сретне лице с лицем и угонетне трајни положај. Симболика народних вјеровања изриче број девет када мисли на мноштво или безброј, па се јасно пројављује аксиом – камен је вјечност.
Камена историја развоја Подгорице може се пратити од гигантских, вишетонских камених блокова на ободу града, кроз древност Дукље и остатке Миркове вароши, до култних здања, попут Хотела ,,Црна Гора“, чија ће ,,камена тераса“ у модерном добу постати симбол послератне архитектуре, мјесто гдје се у првој развојној фази нове државе камен спојио с бетоном да би означио не мање него носећу идеју духа времена.
Сваки ће Подгоричанин осјетити благу непријатност при изговору новог имена хотела (,,Хилтон Подгорица“), иако оно већ више од деценију није новина. Градњом хотела ,,Црна Гора“, која је трајала од 1949. до 1953. руководио је архитекта Вујадин Поповић, човјек који је умногоме заслужан за изглед данашњег језгра града. Реконструкцијом из 2013. године, која је донијела и оно ново име, хотел је срушен након скоро шест деценија, а са њим и камена тераса, на чијем је мјесту изграђена нова, по угледу на некадашњу. Камени елементи терасе (стубови, облоге, плоче) нису сачувани као споменик већ је већина материјала уклоњена као грађевински отпад.
Тако је међу шут отишло много више од сентименталне везе за дио архитектонске историје града, тј. дијелом су физички нестали трагови истине о начину на који је грађено ново доба. Важно је препознати, како у некадашњем хотелу, тако и у другим послератним зградама, парковским стазама, репрезентативним оградама и сл. потенцијалне материјалне доказе о томе куда су све завршавали готови камени производи са Голог отока. Удбино предузеће ,,Мермер“, а касније ,,Велебит“, под чијим је плаштом криомице, ван званичних трговачких канала, извезена непребројена маса камених плоча које су по нехуманој казни обрађивали голооточки мученици, пословало је у сврху ,,преваспитавања“. Досадашња истраживања указују на то да су плочице од дробљеног камена, препознатљиве за бројне школе, јавне зграде и терасе изграђене у социјализму широм Југославије, и које се и данас могу видјети посвуда по Голом отоку, извожене у Италију и у арапске земље. У Ријеци, као чворичном мјесту трговачког ланца, педесетих је година чак постојао изложбени простор производа од камена са Голог отока, гдје купцима наводно није предочавано поријекло производа.
У отвореним документима, гдје се могу наћи ограничени подаци о употреби и поријеклу материјала којим је грађен модерни Титоград, може се наићи на описни податак, без пратеће документације, да је камен за изградњу подгоричке камене терасе донесен са Брача.
На закључном мјесту текста појаснићемо да се тераса са горње фотографије налази на Голом отоку. Човјек на фотографији је Влади Бралић, хрватски архитекта који изучава голооточку заоставштину и знатно доприноси култури сјећања на овај логор. Усликана тераса је дио тзв. Хотела илити зграде у којој су, док је логор на Голом отоку био активан, боравили исљедници. Након ,,топлог зеца“, сваки ,,нови бандит“ на Голом отоку морао је доћи, или би га донијели, баш на ову терасу ради ,,ревидирања става“ пред исљедницима. Подгоричани ће знати – исти модел камених плоча красио је некада луксузни симбол Титограда. А сваки камен, упамтимо, има барем девет лица.
