Пише: Лубна Мрие
Превео: Милош М. Милојевић
Шестог марта 2025. године, јединица сиријске државне полиције спровела је акцију чешљања терена у селу недалеко од обалског града Џабле. Тражили су локалне заповеднике лојалне некадашњем режиму Башара ал-Асада, за које су сумњали да се скривају у брдима. Када су се враћали према Џабли, полицајци су упали у заседу у којој je најмање шеснаест њих убијено. Хајат Тахрир eл-Шам – исламистички покрет који је збацио Асада прошлог децембра – распоредио је оклопна возила и хеликоптере, и изводио је ракетне нападе на насеља око Џабле. Стотине алавитских мушкараца похрлили су на улице носећи које год оружје су могли да нађу: ловачке пушке, металне цеви, штапове, зарђале пиштоље.
Напали су војнике и патролна возила, и запосели су стратешке положаје дуж обале. То је био први пут од пада Асада да је новоуспостављени режим изгубио контролу над једним делом територије. Али, који је живео са својим оцем у малом стану у Џабли, држао је уза себе пиштољ у случају да се борбе примакну. Као једини син, био је поштеђен војне службе. „Никада раније нисам држао пушку“, рекао ми је. „Али умрли бисмо у сваком случају“. Страни посматрачи и политички аналитичари образлагали су да је напад на полицијске и безбедносне снаге био део координисане кампање „остатака режима“, уз „висок ниво планирања и организовања“, можда и уз потпору Ирана. Али Али, који сада живи скривајући се у Либану, мисли да је ово криви приказ онога што се заиста догодило. „Они који кажу да смо сви ми били Асадови лојалисти и бивши војници заборављају да су Алавити оставили своје оружје и нису се борили у последњим Асадовим часовима. Одмах објавити унапред припремљену приповест о нама – инсинуацију да смо се побунили против нове владе због носталгије или лојалности Асаду – је лакше него признати да је оно што је уследило после Асадовог збацивања оно што нас је навело да се боримо.
За многе Алавите Хафез ал-Асад, Башаров отац, био је симбол њиховог преживљавања. Био је један од њих, рођен 1930 године у Кардахи, сиромашном алавитском селу у брдима, десетак миља од обале. Иако је Османско царство пало деценију пре његовог рођења Хафез је стасавао у време када су малтретирање и ожиљци које су оставили векови понижења под империјалном влашћу и даље били свежи. Када је Сирија била под француском колонијалном управом између 1920. и 1946. године, Алавити – заједно са другим мањинским групама – регрутовани су у војне снаге, што је био део стратегије да се поткопа сунитска већина. Четири године након што је Сирија стекла независност Хафез се придружио ваздухопловним снагама и брзо се успињао у војној хијерархији. Након што је партија Баас извела пуч 1963. године постајао је све моћнији, као заповедник ваздухопловних снага а потом као министар одбране. Године 1970, извео је бескрвни пуч унутар владајућег војног комитета, који је прозвао „Корективни покрет“. Након консолидовања моћи, протерао је или заточио многе од оних који су му помогли да се попне до врха.
За Алавите, начин на који је Хафез освојио власт није био важан. Оно што је било важно јесте да је један од њих постао председник. У првим годинама његове владавине, алавитска села су се преобразила: уљане лампе су узмицале пред електричним осветљењем, прашњаве стазе постајале су поплочани путеви. Аутобуси су почели да саобраћају до удаљених планинских села – аутобуси који су убрзо почели да превозе синове у војску, обавештајну службу и државну бирократију. Географија Сирије се изменила, пошто су обалски градови попут Џабле, којима су некада доминирали сунитски трговци са мајушним хришћанским енклавама, постали магнет који је привлачио алавитске породице са околних брда. Алијева породица била је једна од њих. Његов отац отворио је пушионицу у радничкој четврти, а Али је похађао једну од новоотворених школа. Оне су биле попут Хафезових светилишта: постери са председниковим ликом били су истакнути по зидовима а ученици су наизуст учили његове говоре. „Наш вечити лидер: Хафез ал-Асад“, понављали су сваког јутра Али и његови другови. Ученицима су причане приповести о Хафезовом тешком детињству којима је наглашавано колико је срећна њихова генерација.
Када је Хафез умро 2000. године, ожалошћеност у алавитским четвртима брзо се претворила у панику. Породице су бежале натраг у планине: када човек који је осигурао њихово место у граду више није био ту нису се више осећали безбедно. Али у покушају да очува успостављену структуру власти, сиријски парламент је изменио устав, снизио минималну доб за председничког кандидата са четрдесет на тридесет четири године, како би Хафезов син Башар могао да га наследи. Башар је био другачији: тих, образован у Лондону, ожењен сунитком – бити Алавит није био средишњи део његовог идентитета. Ипак, прикључивање војсци или добијање државног посла је и даље било оно за чиме је тежила већина алавитских мушкараца.
Као тинејџер, Али би проводио вечери са пријатељима дуж шеталишта у Џабли, недалеко од његове куће. Ваздух је мирисао на печене орашасте плодове. Породице су се окупљале дуж морске обале. Људи су седели по кафеима. Лепо одевене жене скупљале су косу лаком како би се бориле против велике влажности. Аутомобили без регистарских ознака са затамњеним стаклима споро су промицали преко улица: официри који би долазили из Дамаска кући током лета. Девојке су охрабриване да се удају за људе као што су они. Ови аутомобили значили су приступ, богатство, заштиту.
Дечаци попут Алија и његових пријатеља знали су да немају никаквих шанси код девојака – не још увек – али гледајући те аутомобиле и знајући да њихова верска група држи високе положаје, подсетили би се да је та моћ у њиховом домашају, али само зато што се један од њих успео до врха. Као резултат, када се противљење Асадовом режимо проширило са Арапским пролећем 2011. године, многи Алавити – богати и сиромашни – видели су то само као претњу свом тешко стеченом приступу коридорима моћи.
У марту те године, након што су одржани протести у сунитским деловима Џабле, почели су да се шире позиви за бојкот продавница у сунитском власништву. Контролне постаје никле су преко ноћи. На државној телевизији инсистирали су да су немири страна завера. Људи су позивани да из љубави према сопственој домовини бојкотују све канале изузев државног емитера. У Џабли, жути Ал Џазирин лого исцртаван је по кантама за ђубре. Шириле су се гласина да се пилуле пристигле из Катара и Израела подмећу у сендвиче, те да изазивају халуцинације и мржњу према председнику.
Када су демонстранти широм Сирије били устрељени, затварани и мучени – многа тела касније су бачена у масовне гробнице – џеблански Алавити били су непогођени. Током првих неколико месеци „скупови љубави“ одржавани су свакога дана. Дуж обалске променаде кола плесача прослављали су оно што је сагледавано као победа. Изгледа да је било раширено искрено веровање да су нереди страна завера којом се пружао херојски отпор тако што се не верује „непријатељским „каналима“. Али убрзо су Асадови непријатељи посегли за оружјем. Многи од војника који су страдали у потоњим борбама долазили су из Џабле и околних села. Погребне поворке пролазиле су градом – писак сирена, жене које су бацале пиринчано семе са балкона, позиви мујезина са минарена. Државна телевизија све је забележила: плач мајки, очеве који падају преко ковчега прекривених заставама. Снимци су се премотавали изнова и изнова.
Сахране су подсећале да када је земља нападнута алавитски војници су они који је уобичајено бране. Они су, како су људи често говорили, „враћали“ режиму то што их је извукао из сиромаштва и изолованости. Служити је било часно. „Кад год су амбулантна кола пролазила кроз Џаблу“, говорио је Али, „праћена пушчаном ватром – или у знак прослављања, или да би се рашчистио пут – моја мајка би подигла своје руке према небу и прошаптала: „Хвала ти Боже што имам само једног сина. Нећу морати да га ожалим“.
Војна служба била је обавезна за већину сиријских мушкараца. Изузеће су могли добити само они који похађају универзитет или они који плате накнаду у износу од три хиљаде америчких долара – у средини у којој је просечна месечна плата била шездесет долара. Већина дечака који су се врзмали по променади били су регрутовани. Сулиман, који је растао у истој четврти као и Али, био је један од њих. Био је средње дете у великој породици, са осам сестара и једним братом, и одустао је од школе са тринаест година како би помагао родитељима тако што се запослио у локалном ресторану. Када је напунио осамнаест година, 2013. године, Сулиман је регрутован у војску и придружен јединици у Дамаску. Тамо је добио задужење да чува озелењени трг на којем су живели високи званичници смештени иза розе зидова. То је сматрано добрим задужењем – далеко од борби.
Како се сукоб продужавао, многи од Сулиманових и Алијевих пријатеља из детињства били су убијени. Лица мртвих исцртавана су на зидовима, стубовима уличног осветљења и школским капијама. Џабла је била прозвана „Престоницом Мученика“. Они који су преживели често су се враћали онеспособљени, напуштени од државе. Повремено, Асад и његова супруга би на кратко обавили режирану посету рањеницима. Смешили би се пред камерама и отишли. Многи војници, лишени илузија, одлучили су да узму оно што се узети може. На контролним пунктовима корупција је цветала: аутомобили су заустављени и захтеван је новац. Куће су пљачкане. „Молио сам га да ради оно што су и други радили“, каже Сулиманов брат који је завршио своју војну службу пре рата. „Неки његови пријатељи стицали су сто долара дневно од подмићивања. Али Сулиман то није хтео“.
Остао је на свом положају. Његова плата често је успевала да покрије трошкове само током прве недеље месеца. Када његова породица из Џабле није била у прилици да шаље новац, позајмљивао је – да би на крају запао у дугове од више стотина долара. Сањао је о томе да буде отпуштен из војне службе, да нађе посао, отплати дугове и помогне својим родитељима. Али чак и када су се борбе стишавале а Асадове снаге успевале да поврате изгубљена подручја, Сулиману није било дозвољено да напусти армију. Када је посећивао Џаблу видео би дугачке редове за хлеб. Мајкама је ускраћивана чак и њихова четрдесет долара вредна мученичка накнада. Електричне енергије је било два сата дневно, уколико би је уопште и било. Влада је инсистирала да су све ово изазвале западне санкције. Али Сулиман је био у четвртима Дамаска у којима су припадници елитних друштвених слојева живели у луксузу. „Били смо обманути“, говорио је својим сестрама и брату.
Како се економско стање у земљи погоршавало, они који нису били регрутовани трагали су за начинима да се извуку. Многи су отишли у УАЕ или Ирачки Курдистан – места у којима је сиријски пасош још увек нешто вредео. Али је одлучио да оде у Турску. Неки су му препоручивали да се упути правцем преко Африна, града који су контролисале побуњеничке снаге у близини северне сиријске границе, и да ту ступи у контакт са кријумчарима људи. Претпостављало се да ће то бити кратко путовање: једну ноћ у Африну, онда у Турску, и напослетку – надао се – у Европу. Али једна ноћ преметнула се у четири месеца. Алија су ухапсиле анти-Асадове снаге и држале су га у замраченој просторији у којој је једино осветљење било светло са телефона његовог тамничара којима је снимао уцењивачке видео снимке за тражење откупа које је потом слао његовом оцу у Џабли. На једном видеу, Али је на коленима ка камери окренут леђима, дуж којих су се пружали црвене бразде. Руке су му биле свезане иза леђа. Одјекнуо је изненадни пуцањ. На следећем снимку окренут је према објективу, са повезом преко очију, док му крв тече низ десну руку. „Моја породицо“, каже, „овај метак завршио је у мојој руци. Наредни ће завршити у мојој глави“.
Тамничари су захтевали да им се исплати триста хиљада долара – што је била запањујуће висока свота. Сама висина суме откривала је претпоставку да свако ко је из Џабле и ко је био Алавит мора да има приступ новцу или зна некога ко има приступ новцу. Његов отац је продао дуванџијску радњу и породичну кућу, и потом се преселио у јефтину кућу на ободу града, једно од многих места које су изградили корумпирани предузетници који су заобилазили безбедносне прописе. Алијев отац успео је да прикупи свега тридесет хиљада долара. Тамничари су се на крају сагласили са овим износом откупнине, али када се Али вратио кући постао је предмет подозрења. Безбедносне снаге у Џабли нису мариле што је четири месеца провео у заточеништву. Оно што је њима било важно јесте што је покушао да напусти Сирију кроз Африн, град под побуњеничком контролом. То је, са њиховог стајалишта, била издаја. Испитиван је изнова и изнова: кога је срео? Шта је планирао? Људи су се дистанцирали, уплашени да уколико их неко буде видео с њим да ће и сами бити проказани као кривци. Онда је дошло последње упозорење: наредно испитивање биће обављено у Дамаску. Његова мајка молила га је да напусти земљу. Али је одабрао да оде у Ербил. Тамо је имао пријатеље и могао је да нађе посао али било му је тешко да се одвоји од мајке – и од Џабле. У децембру 2022. вратио се кући.
Свега месец дана касније, 6. фебруара 2023. године, земљотрес снаге 7,8 степени Рихтерове скале са епицентром у јужној Турској затресао је уочи зоре тло. У Џабли, Али и његови родитељи појурили су низ степениште своје трошно саграђене зграде. На пола пута, под се нагло померио, и зграда се урушила сама у себе. Нису пристигле спасилачке екипе, па су људи копали по рушевинама голим рукама и кухињским лонцима. Али и његова мајка били су заробљени испод рушевина скоро сат времена. Док су комшије стигле до њих, за Алијеву мајку већ је било касно. Она је била једна од триста особа чија је смрт под рушевинама потврђена тог дана. Отац му је преживео али са повредом мозга.
Последице земљотреса развејале су оно мало оданости према Асаду које је претрајало у граду. Помоћ је допремана споро, спорадично и у недовољним количинама. Људи су се борили да дођу до хране и основних потрепштина. Годинама, становницима Џабле је говорено да је мито који су морали да плате на контролним пунктовима нужно зло: полицајци су њихови заштитници, а њима је потребан новац. Људи су окретали главу, зато што су веровали да је систем, иако корумпиран, на њиховој страни. Али када су полицајци почели да пљачкају помоћ намењену унесрећенима у земљотресу, било је јасно да су се самозаваравали. Добровољци који су достављали помоћ присиљавани су да предају оно мало залиха што су имали: храну за бебе, антибиотике, гориво. Ништа није стизало до жртава све док полицијске снаге нису узеле свој део. Бес који се накупљао годинама – након што је Асад послао њихове синове на фронт а онда напустио њихове породице – је покуљао. Људи су се жалили на корупцију на друштвеним мрежама и многи су били ухапшени.
Сулиман више није хтео да служи Дамаску. Уз помоћ мреже рођака и комшија осигурао је намештење у Џабли, служећи локалном заповеднику. Његове дужности биле су локалне: да буде шофер заповедниковој супрузи приликом куповине, доставља намирнице његовој мајци, вози децу до и од школе. Намештење је подразумевало флексибилно време активности, што је допуштало Сулиману да увече ради. Отишао је натраг у ресторан где је радио пре него што је био мобилисан. „Срце ми је било сломљено када је дошао назад и затражио стари посао“, рекао ми је власник ресторана. „До тада сви смо знали ко је пљачкао у војсци, ко је узимао миту и ко се тако извукао из сиромаштва. Један део мене је био почаствован што се он понео тако часно – али нисам могао а да га не сажаљевам колико је наиван испао. Овај човек је провео једанаест година у војној служби, и вратио се назад не само у дуговима, већ натраг где је био у седмом разреду“.
Али и његов отац су се преселили у изнајмљени стан још даље од градског језгра. Али је почео да продаје моторцикле – било шта само да би се одржао на површини. Понекад, видео би се са Сулиманом на старом месту на обалском шеталишту. У летњим месецима и даље је било пролазака аутомобила са затамњеним стаклима: можда их је било и више него раније. Рат је створио једну потпуно нову елиту. Милиони су се сливали у Сирију кроз трговину стимулативног средства Каптагон, претварајући земљу у највећу светску нарко-државу. Профити су усмеравани према уском кругу око председника. Њихова деца објављивала су видео снимке са одмаралишта на плажама и из страних градова; било је објава на Инстаграму о луксузним венчањима. Аутомобили, који су једном оличавали тежње, сада су подсећали на нешто што је недостижно. Млади мушкарци попут Сулимана провели су више од деценије штитећи животни стил елите. Сада је било јасно да су одувек били потрошна роба.
Крајем новембра 2024. године, након што је Хајат Тахрир ел-Шам покренуо изненадну офанзиву на Асадове базе и контролне тачке, читаве армијске јединице ишчезле су када је ова група понудила амнестију регрутима. У последњем покушају да успори егзодус, Асад је посегао за једином ствари која му је преостала: новцем. Објавио је увећање плате од педесет одсто онима који остану у војсци. Али свега неколицина обичних Алавита веровала је у смисао борбе. Заповедници су почели да нападају универзитетске студенте који су избегавали војну службу. Према наводима једног студента са Латакијског универзитета, уобичајеном месту за матуранте из Џабле, аутобуси су свакога дана заустављани и провераване су студентске исправе. Једног дана, официр је ушао у аутобус и повикао: „Хајде момци, потребна нам је ваша снага. Уколико будете били кукавице, неће више бити ни факултета ни ничега“.
Но, сада су владине снаге биле у општем одступању. Осмог децембра, Асад се укрцао на авион недалеко од ваздухопловне базе Хмејмим, око пет километара од Џабле, након што је осигурао, за себе и чланове своје породице, азил у Русији. Оставио је иза себе најужи круг својих сарадника. Многи од њих касније су исказивали снажно незадовољство што их није повео са собом. Када су побуњеничке снаге ступиле у Асадову резиденцију, затекли су је нетакнутом, због журбе или због страха. Породичне слике и даље су биле уредно поређане. Башарове бележнице стајале су отворене на столу. Асади су били уверени, до самог краја, да се ствари могу преокренути у њихову корист. Иако су Асада збациле побуњеничке снаге које су га некада држале у заточеништву, Али је осетио нешто неочекивано: наду. „Било је истинско узбуђење“, рекао ми је. „Осећало се као да ће се ствари коначно променити“.
Нова влада проширила је опсег амнестије: војници и званичници позвани су да предају оружје и легитимације како би примили привремену заштиту од хапшења док се не обаве безбедносне провере и док не добију нове цивилне исправе. Редови су се образовали још пре сванућа и протезали су се дуж блокова: Сулиману су била потребна три дана док није дошао на ред. Неки људи нису чекали: у градовима дуж обале пушке су се појављивале у кантама за смеће и по забаченим улицичама. Изван подручја које су већински контролисали Алавити као што је Џабла, узбуђење које је пратило успостављање новог режима није се односило само на економско преживљавање. Више од пола милиона живота је изгубљено током рата; више од шест милиона људи било је принуђено да напусти Сирију док је више од седам милиона расељено унутар земље. Дуго је изгледало да Асад све може да претраје. Онда, скоро преко ноћи, било је готово. А са његовим падом наступила је могућност, колико год крхка, да ће виновници бити позвани на одговорност. У недељама након колапса режима, породице несталих су похрлиле у некадашње безбедносне постаје. Документа су лежала наоколо доступна свима: свежњеви потврда о смрти, замагљене фотографије из мртвачница, пописи судија који су одлучивали о егзекуцијама. Људи су мислили да им нова влада може донети правду.
Међутим, њени приоритети су били друкчији. Усредсредила се на брендирање новог сиријског лидера, Ахмада ел-Шаре – чију су главу раније уцениле Сједињене Државе за износ од десет милиона долара. Док је ел-Шара лобирао да се укину санкције и стекне међународни легитимитет, страни новинари и европски изасланици били су добродошли у земљу. Дебра Тајс, мајка америчког новинара Остина Тајса, који је нестао у Асадовим затворима 2012, обезбедила је састанак са властима пре него што је уважен захтев било које сиријске породице. Високорангирани званичници из Асадовог речима – људи који су били одговорни за небројена заточења и смрти – остали су нетакнути.
Један од њих био је Мухамад Хамши, познат широм Сирије као „краљ рушевина“. Он је створио своје богатство чистећи бомбардоване четврти и тргујући отпадом. У Кабуну, некадашњем опозиционом упоришту, његова екипа прикупљала је челичну арматуру из порушених кућа. Челик је слат у његове фабрике. Хамшо је такође финансирао неке од најсуровијих режимских милиција. Ипак, остао је под заштитом, по свој прилици због своје повезаности са Катаром, преко породичних веза супруга његове сестре. Било је још многих попут њега. Фади Сакт, заповедник милиције оптужен за надзор над масакром почињеним у Тадамону 2013. године, у којем је четрдесет једна особа погубљена у јами у источном Дамаску, је виђен на састанку са новим гувернером. Пошто су архитекти насиља били заштићени бес се усмерио према онима који су били доступни: комшијама сумњиченим да су били доушници у Асадовог режима, на пример. На једном видео снимку, види се наводни доушник свезан преко аутомобилске хаубе. Маљем му је онда разбијена лобања.
Две зграде од места где је Сулиман живео пет аутомобила је промакло демонстрирајући силу. Припадници ХТШ-а дошли су по човека који је водио вежбаоницу у коју су локални становници слали своју децу да вежбају борилачке вештине. Оптужен је да је складиштио оружје. Према наводима очевидаца није пружао отпор; једноставно је затражио да га одведу без буке, не пред децом или пред комшијама. Обећана му је амнестија али је држан у заточеништву двадесет четири дана пре него што је пуштен, а да нису пронађени никакви докази против њега. Две недеље касније појавило се поново возило ХТШ-а. Био је усред тренинга. Затражили су од њега да изађе напоље – само да му поставе неколико питања. Према наводима његових ученика, нису му дали времена ни да назује ципеле. Од тада га нико није видео.
Недуго након тога, влада је објавила да ће се обрачунати са оним што је назвала „фантомским пословима“ – радним местима за које су исплаћиване плате али на која се нико није појављивао. Али у местима попут Џабле, где је запослење у јавном сектору дуго било једини спас за многобројне алавитске породице, овај термин је сматран увредљивим. Људи са којима сам разговарала били су послужиоци, домари, школско особље, и зарађивали су мање од тридесет пет долара месечно. Наједанпут, сви су добили отказе.
По интернету су кружили видео снимци који показују војнике који су се предали и који су били званично амнестирани како су приморани да пузе на све четири. „Лај“, узвикивао је један маскирани човек. „Алавитске свиње“, рекао је други, ударајући човека кундаком своје пушке. Неке од ових инцидената прелазна влада оценила је неприхватљивим, али тек пошто су се снимци нашироко делили. Обећана је истрага. Новинари повезани са новим режимом су или ублажавали секташку природу насиља или су га другачије сагледавали: ми смо прошли кроз ово, сада је ваш ред.
Пошто није било видљиве правде, групе из сенке почеле су да шире извештаје о насиљу над Алавитима. Налози на друштвеним мрежама, који су касније били повезани са Ираном и Ираком, тврдили су да храбро разоткривају злоупотребе које влада толерише. Како би деловали кредибилније, почели су са извештавањем о правим инцидентима, објављујући слике чију је аутентичност било могуће потврдити, да би потом почели са објављивањем слика створених уз помоћ вештачке интелигенције, поновним објављивањем снимака припадника Исламске државе како злостављају затворенике и лажних вести које су тако обликоване да подстакну панику. Говорили су Алавитима да не предају оружје и оптуживали су оне који су то учинили да су кукавице, док су ширили неутемељена обећања: да Русија пристиже да помогне (видео који се појавио на Интернету 6. марта изгледа да приказује руски авион како прати хеликоптер ХТШ-а близу места заседе и присиљава га да се повуче), да помоћ стиже од Француске па чак и од Израела.
Те последње гласине како је изгледало, имале су извесно упориште у реалности. Од 8. децембра израелске ваздухопловне снаге бомбардовале су војне базе широм јужне Сирије како би спречили екстремистичке групе, посебно Хезболах, да се окористе о оно што се дешавало. Бенјамин Нетанјаху је обзнанио Изралеско-сиријски споразум о раздвајању безвредним и ништавим, проглашавајући да ће израелске снаге спровести демилитаризацију југа земље. Иако је ново сиријско вођство уверавало да неће бити допуштени напади на Израел са сиријске територије, израелске копнене снаге су прешле у тампон зону коју су надзирале Уједињене нације и запоселе кључна места укључујући сиријску страну планине Хермон и успостављајући истурене војне постаје.
Контраинтуитивно, код многих Алавита то је пробудило лажне наде. Осећај да се немају на кога ослонити, довео је до тога да заговарају и израелску интервенцију. У Харецу, Зби Барел је навео поруку коју је примио од дописника из Сирије: „Пишем вам у име милиона припадника алавитске мањине. Потребна нам је ваша помоћ и знајте да у вас полажемо наде. Потребна нам је ваша заштита зато што терористи контролишу Дамаск и они ће једнога дана напасти Израел“. Неки Алавити су предложили образовање аутономног обалског кантона под израелском заштитом. „Уколико нас оставите усамљене, Иран ће нам пружити руку. Али сви ми мрзимо Иран. Не допустите да овде рашири свој утицај“. По друштвеним мрежама постављане су објаве којима се распитује како затражити азил у Тел Авиву.
Млади алавитски мушкарци који су похрлили на улице у и око Џабле 6. марта убили су неких сто четрдесет припадника ХТШ-а. Изгледа да су веровали дезинформацијама које су читали да интернету да ће друге државе иступити и отпочети интервенцију. Наредног дана, пристигла су многобројна владина појачања. Али се повукао у мирнији део града. Сулиман није био нестрпљив да поново узме оружје, чак ни у самоодбрани и остао је у кући, са својим братом и сестрама, иза забрављених врата и спуштених ролетни. „Нико није знао шта се заправо дешава“, рекла ми је његова сестра. „Само да је нешто близу. Све што смо могли да чујемо били су испаљени хици и вика – и да морамо да нестанемо“.
Припадници владиних снага почеле су да се крећу од зграде до зграде. Од тог тренутка, да ли ће неко преживети постало је ствар среће. Неки војници пажљиво су претраживали просторије, враћајући ствари на затечена места. Други су надобудно упадали унутра, захтевали новац, злато, све што су могли понети. То је била логика са којом се Али суочио неколико година раније када су га у заточеништву држале анти-Асадове снаге: претпоставка да свако из Џабле, било који Алавит, мора имати негде сакривени новац. Потом је ту било оних који су упитали само једно питање: „Алавит?“ Лична исправа у којој је као место рођења наведен град удаљен од обале углавном је значила да је особа безбедна.
Припадници владиних снага онда су ушли у Улицу Ал-Фарви где се нису кретали да претражују, већ да кажњавају. Али је са осталим мушкарцима пружио снажан отпор дан раније – звук пушчане ватре проламао се дубоко у ноћ, и велики број полицајаца био је убијен. Сулиман се прикривао под креветом. Када су војници провалили кроз врата, један од њих је зграбио његову шеснаестогодишњу сестру и упитао: „Где су мушкарци?“
„Нема их овде“, рекла је.
Онда ју је ударио кундаком своје пушке.
Сулиман је изашао. Није могао да остане скровит док му је сестра била понижавана. Војници су га спровели напоље где су га устрелили.
Током наредна два часа, према наводима сведока, бригадири су се кретали низ улицу, од зграде до зграде, убивши тридесет четворицу мушкараца. Ово нису били мушкарци који су узели оружје у руке, већ они који су стајали по страни.
Војници су наметнули полицијски час током наредна два дана. Сулиманово тело лежало је на улици. Метак му је прошао кроз једну страну главе и изишао на другу, ударивши на крају у металну шипку поред улаза у зграду. Његова породица није се усудила да унесе тело унутра. Стајало је тако све док нису пристигли из Црвеног крста. Тела су потом однета у оближњу болницу.
Када је Сулиманова породица отишла да преузме његово тело, оно је било нестало. Касније, сазнали су да је сахрањен грешком – предато је погрешној породици. „Почаст мртвима се одаје“, рекла ми је његова сестра, „њиховим сахрањивањем“. Али сада је Сулиман био сахрањен у селу које није било њихово. Били су превише уплашени да га обиђу: дуж пута били су распоређени контролни пунктови, а свако заустављање значило је могућност испитивања, или нешто још горе. Сахране у алавитским заједницама увек су биле велике свечаности, исказивање оданости и поноса. Али сада није било поворки. „Примамо саучешће преко телефона и друштвених мрежа“, објавила је породица – пошто је јавно окупљање могло да послужи као позив на нова насиља.
Како су почели да се шире вести о убиствима, неки људи су сумњали да се масакри уопште дешавају. Неке од фраза као да су биле преузете из приручника претходног режима. Реченице коришћене за оспоравање Асадових напада сарином у Гути 2013. године сада су изговарали обични људи, ширећи пропаганду која је некада била усмеравана против њих. „Били су наоружани“. „Били су агенти страних сила који су желели да изазову хаос“. Многи су говорили да су мртви заслужили оно што им се десило. Неки Асадови противници одабрали су да игноришу последња убиства. Окретали су главу од злочина не зато да их не би гледали, већ зато што су научили лекцију: не изјашњавати се.
Али је побегао у Либан са неким од људи који су му се придружили у борби – и са многима који нису. Убрзо након његовог доласка, отац му је умро. Али није могао да се врати и да га сахрани. У данима који су уследили, главни медији и организације за заштиту људских права објавили су опсежне извештаје о убиствима. Савет безбедности Уједињених нација објавио је формалну осуду. Гласине о федерализацији и међународној заштити изнова су почеле да круже.
Али је пажљиво пратио ове вести. Рекао ми је да је био сигуран како ће азил кратко потрајати. Говорио је да су заштита, федерализација и формирање аутономног алавитског региона неизбежност.
Искрено је веровао да уколико они који су на власти изврше масакр над групом људи – и уколико се то јавно документује – онда ће неко, однекуд интервенисати. Он је свакако показивао нешто више од неразумевања геополитичких прилика. Показивао је колико је ефикасно режимска пропаганда деловала на њега и на друге Алавите. Ово је било њихово прво истинско суочавање са масовним насиљем. Веровали су да Асад никада није извршио никакво масовно убиство, да се тако нешто никада није десило у Сирији. Провели су претходну деценију у потпуности заклоњени од међународних медија, извештаја Савета безбедности УН и организација за заштиту људских права. Нису знали да је оно што се десило дуж обале било само последње поглавље много дуже приповести. И још једном, свет је наставио својим путем.
Између марта и јула, санкције против Сирије укинуле су Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Европска унија. Председник ал-Шара сусрео се са Доналдом Трампом, у Ријаду, где га је Трамп пред новинским извештачима описао као „младог, атрактивног момка“. Делегације из заливских држава обавезивале су се да ће определити помоћ за реконструкцију земље. Потписивани су уговори о инвестицијама. Дипломатске фотографске сесије и изјаве о „стабилности“ и „кретању унапред“ испуњавале су новинске наслове. Када су упитани о масакрима, званичници су спомињали планирану владину истрагу као доказ да ову ствар држе за озбиљно.
Половином јула, објављени су резултати четворомесечне истраге. Најмање 1.426 људи је убијено, велика већина цивили; ухапшена је тридесет једна особа и стотине осумњичених су пријављени судским властима. Комисија је истакла да су теренски заповедници издавали наређења да се обустави насиље, и нису га подстицали. Иако је извештај потврдио размере убијања, сместио је почетак целе ствари у 6. март, када су Асадови лојалисти извели напад, убивши припаднике снага безбедности. Али отпочети излагање од тог тренутна занемарује разлоге зашто су они који су се предали и који су са добродошлицом дочекали нову владу поново узели оружје у руке.
У извештају нису споменуте отмице жена које су се одиграле. Од фебруара, најмање тридесет шест алавитских жена и девојака – доби од три до четрдесет година – отето је у Латакији, Тартусу, Хомсу и Хами, Полицијски и безбедносни званичници нису истражили скоро ниједан случај. Комисија која је испитивала масовна убиства је 22. јула тврдила је да није добила извештаје о отмицама жена. Амнести интернешенел је противречио овим наводима потврђено аутентичним документима и сведочењима очевидаца. Нико није ухапшен.
Управо у време када је овај извештај објављен, насиље је ескалирало у Свеиди, месту које већински насељавају Друзи. Друмско разбојништво се разбуктало у општи сукоб између друзијских милиција у наоружаних бедуинских група. Владине снаге распоредиле су наоружане војне јединице да успоставе ред и наметну поштовање примирја, али, као и у Џабли, ове јединице су нашироко чиниле злочине, укључујући пљачке и друге акте колективне одмазде против Друза. Убрзо након тога, израелски ваздухопловни напади су извршени на Дамаск и оближње војне мете. Као разлог наведена је заштита друзијских цивила. Ови напади дали су новим властима оправдање да означе друзијске борце као израелске агенте што је допринело даљој ескалацији насиља. Сиријско министарство спољних послова није допустило међународним хуманитарним организацијама да ступе у Сваиду и ограничили су приступ страним новинарима. Видео снимци забележени у граду приказују наоружане људе, неке у униформама, који изводе убиства која подсећају на егзекуције и исмевају убијене. На једном видеу, војници су принудили тројицу ненаоружаних младих Друза да скоче са балкона, пуцајући на њих док су падали – готово идентична сцена онима које су се одиграле током Тадамонског масакра.
Када је Уједињеним нацијама коначно допуштен приступ, оне су назначиле да је ситуација била „критична“, са преко 175.000 расељених људи широм ове области. Владе које су прихватиле ново сиријско вођство издале су саопштења у којима признају злочине, пре него што су брже боље изнова потврдиле своју подршку новом режиму. У новој Сирији, као и у старој, изгледа да они који врше насиље могу да рачунају на рехабилитацију, све док алтернативу приказују као хаос.
Извор: London Review
