Пише: Војин Грубач
Питање статуса српског језика као службеног ће се завршити без ефекта, исто као и питање лиценце за ФЦЈК за коју је речено да неће бити продужена, а која је ипак дата. Разлог? Непостојање стратегије и концепта код носиоца идеје, иако „у рукаву“ имају све аргументе. Зашто је то тако? Зато што просто они то не умију радити. Нису квалификовани. Немају кадрове. Да ли су могли имати кадрове? Наравно, да јесу!
Могли су их створити, а нису их жељели стварати. Чак су изгубили и оне кадрове који су им гравитирали, а који су могли да им извуку и полемике и пропаганду.
Изгубили су их јер их нису испоштовали, мислећи да ће им неко вјечно радити на моби, наводно у интересу нације и идеје. А фактички: у њихову личну корист! Провидно. Знајући да ти исти политички субјекти имају на располагању милионе евра који се распоређују у неком уском кругу, исто као и подјеле радних мјеста „по дубини“, није тешко закључити да моба више није актуелна.
Зато се дешава да нико из тих трулих партијских структура не умије одговорити Нику Ђељошају, Александри Вуковић Куч, нити колумнистима из Ђукановићевог башибозука. Нити умије, нити смије. Пала књига на два слова. Пашће и на једно!
Зато се застава из хола Скупштине уклања, па враћа. Корак напријед, два корака назад. Ако је то тако, боље би било да ти „прегаоци“ изађу из идентитетских тема, јер их не умију развијати, нити конципирати, нити довести до логичког завршетка. Могу само до краха.
Боље би било да се све карте баце на кључну тему: питање економије, што је парадигма садашње Владе, као и процесуирање „крупних риба“ Ђукановићевог система : јер је то једини простор гдје могу бити корисни. Идентитетским темама ће се бавити неко други, када се створе услови. Они, који ће то умјети радити на друштвено прихватљив начин: одмјерено, тактично и политички мудро, у некој ближој или даљој будућности.