Redakcija Žurnala priprema feljton posvećen tužnoj 50 – godišnjici rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu. Kao najavu tog feljtona čitaocima poklanjamo podsjećanje na tekst M. Popovića o Lubardinoj slici ( nastao prije pola vijeka ) „Sumrak Lovćena“ kao i sjećanje na stav slavnog slikara povodom ataka na lovćensku crkvicu.
Tekst Mića Popovića
Svakom je dato da bude građanin sveta, lak kao pero, snalažljiv u formulama, u formulacijama. Da bude sposoban da prezire instinkt, da se ne seća ili da se samo usput priseća porekla -svakom je dato: i činovniku pisaru pripravniku ideologije, i nadškolovanom organizatoru vlasti, i polazniku kurseva za strane jezike, i doktoru novih nauka tek uspostavljenih, i ćifti, i maheru.
Samo umetniku nije dato pravo da zaboravi rod i rodbinu, granice porekla! Da ne čuje zvona, da provetri tamnjan! Nije mu dato da ne sanja davno izginule ratnike koji su nosili isto ime kao i on, umetnik, ili vrlo slično.
Umetnika ništa ne može da spase. On je osuđen da do kraja sveta bude vezan za zemlju, da niče samo iz zemlje. Kao žito!
Petar Lubarda ostavio je delo za snove i za antologiju, za obimne ispite, za usamljene šetače. Pa, ipak, Lubarda nije usepo da se popne iznad nacije, ni da se uvrsti među one prevejane intelektualce umornog lika.
Na svakom kvadratnom santimetru njegove slike je Crna Gora. Dovikuju se glasovi sa stena. Brkati junaci i udovice tvrdog srca. Odjekuje kamena pučina kao da je prava nepogoda. Peče, prži sunce. I tišine su drukčije i naročite na njegovim slikama i u crnogorskim brdima. Mislim da se austrougarska okupacija, kukavička i surova, morala najviše plašiti tih tišina.
Lubardi je Njegoš vrlo blizak rod. Kad sam prvi put video Lubardinu sliku „Sumrak Lovćena“, osetio sam, neodoljivo, da se to rod, s najduljbim pravom i s pravim gnevom, diže protiv jedne zavere skovane na regatama.
Toliko pametnih i zamišljenih napisa pojavilo se u nas protiv asirskog spomenika na vrhu duhovnom Crne Gore. Toliko dobrih argumenata stručnjaka i istoričara. Toliko se Vladičinih citata savršeno poklopilo sa argumentima stručnjaka. Toliko ljudi je žalilo čin, toliko ljudi je onemelo pred vizijom obezglavljenog Lovćena.
Pa, ipak, čini se, Lubardin prilog se, po nečem bitnom, razlikuje od drugih. Lubardina slika nije pogrebna i nije samo kostatovanje tirjanstva. Ovakav gnev se ne miri sa obavljenim poslom. On ne priznaje da je nešto definitivno. Lubardina slika je uporan nastavak zahteva za pravdom. Ona je jedna energija i kao takva – nepomirljiva.
Ako ste videli sliku, šta mislite, kolike su njene stvarne dimenzije?! Rekli biste, pa, tri metra, četiri… Ne sećate se tačno, ali vam je slika ogromna! Ne! Stvarne dimenzije slike su 130 x 170 cm. Ali je slika u vašem sećanju porasla. I da znate, ona će stalno da raste. Gnev raste u tišini. Zastrašujuće.
Lubardin stav
„Dragi drugovi, ne mogu da se primim članstva u jugoslovenskom Odboru za podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Smatram da mi moja savest ne dozvoljava da vas ne zamolim da opozovete odluku koju ste doneli.. Lovćen je vekovni simbol ponosa i slobode, stare i novije naše istorije, koga je sama priroda stvorila kao najlepše umetničko delo.
Njegoš, veliki pesnik, osetio je to i želeo da mu Lovćen bude spomenik. I zato smatram da ne treba kršiti njegovu volju.
Poštujem veoma mnogo umetnika Meštrovića i predlažem da se spomenik podigne iznad Letnje pozornice, na mestu gde je njegoš i pisao svoju poeziju. I da se ustanove Njegoševi dani poezije, kada bi naši i strani umetnici svojim učešćem nastavljali tradiciju širenja ljudske misli u slavu velikog pesnika i tako podizali najlepš živi spomenik Njegošu. Molim da se ovo pročita na Skupštini odbora.
Uz drugarski pozdrav, Petar Lubarda
P.S. – Da bi bilo jasnije, hteo bih da dodam još nešto. Sam vrh Lovena, takozvana Lovćenska kapa, ima jedan oblik piramide, izvanredo lepo i delikatno modelirane, koja sama po sebi predstavlja prirodni spomenik – mauzolej, onakav kakve su stari Egipćani podizali uz velike žrvte, pa mislim da je bez smisla graditi spomenik na spomeniku.
Savremenici Njegoševi imali su veliko poštovanje prema njemu i ljubav prema njemu i sigurno je da bi mu i u ono doba podigli velelepni spomenik. Ali, poštujući njegovu želju, odneli su ga u planinu da počiva u netaknutoj prirodi. I mislim da bi za sve sadašnje i buduće generacije ova želja velikog pesnika trebalo da bude iznad svih turističkih i materijalnih razloga. Govorim ovo kao umetnik, bez ikakvih republičkih, političkih i drugih motiva.“
