Новонастали идентитет мора почивати на неким историјским основама, стога је битно оградити се од проблематичних предака који могу пореметити стубове нове идеје. На овај начин се дешава да историјске личности, годинама послије њихове смрти постају издајници
Један од честих хобија у нашем друштву је копање по историји у потрази за издајницима и отпадницима рода и државе, који су нам неријетко криви за тренутно стање пропасти у друштву. Чест је случај да су параметри, по којима судимо овим историјским непријатељима, сковани уз помоћ наратива који су створени много послије времена ових личности. На такав начин се лако препознају колабораторске и геноцидне тенденције народних хероја и властодржаца. Интересантан је фокус на оптужбу: „издаје свога рода“. Овај термин се користи као оптужба и разлог за одбацивање свега везаног за осуђену личност. То обично пролази без пуно аргументовања јер је овај гријех сам по себи неопростив и заслужује апсолутно брисање из страница историје. Најчестији и најагресивнији примјери ових оптужби настају, као по правилу, на просторима гдје је идентитет и питање националности мутна контроверзна тема. Нејасноћа даје простор настанку потпуно нових верзија народних идентитета, скрпљених бирајући и одбацивајући дјелове историје који нам тренутно одговарају. Коначно, новонастали идентитет мора почивати на неким историјским основама, стога је битно оградити се од проблематичних предака који могу пореметити стубове нове идеје. На овај начин се дешава да историјске личности, годинама послије њихове смрти постају издајници.
Чини се да најгоре пролазе личности које су умјесто јуначког јуришања у славну смрт, бирале да на мање гламурозан начин одрже свој народ у животу. Отуда настаје идеја да је Патријарх Макарије Соколовић сарадник окупатора, у очима неких политичара, зато што се усудио да, уз помоћ Мехмед Паше Соколовића (свог рођака), обнови Пећку патријаршију. Оптужба за колаборацију је омиљено средство локалних ревизиониста, које на лаган начин може да дијели људе на издајнике и хероје.
Да ли је онда потребно осути паљбу и по Деспоту Стефану Лазаревићу, који је реалистичном политиком према Османској империји спасио народ, и обезбиједио шансу за живот будућим српским покољењима? Или можда заборавити име Оскара Шиндлера? Он је, за разлику од многих оптужених, заправо сарађивао са нацистима, па је чак и био члан нацистичке партије. Према поменутим параметрима, 1000 спашених Јевреја треба ставити у други план, јер је колаборација ипак највећи злочин. Па ни сам Његош не би успио побјећи оптужницама моралних ловаца 21. века. Осим што је „Горски Вијенац“ окарактерисан као геноцидно дјело, његово писмо Скадарском Паши у којем га Његош назива братом и пријатељем, може послужити као доказ да су личности које су најзаслужније за културу народа, понекад окупаторски сарадници. Очигледно је да је прогон давних издајника занимање које може пролазити само у друштвима у којима је питање идентитета и прошлости главна опсесија свакодневног човјека. Толико је присутно да је често примарни мотив давање народног повјерења политичарима, који би без ових тема заправо морали да се баве реалним питањима од друштвене користи.
Матија Перовић
