Након што смо колега и ја ушли у посао са малим хидроелектранама и основали конзорцијум “Само нека капа”, одлучили смо да даље ширимо бизнис и ријешимо проблем аутобуске станице у Беранама. Од новинарског посла не може да се живи, а обојица имамо студенте који се смрзавају чекајући аутобусе на улици. Зато ћемо лијепо да купимо аутобуску, само треба некако да нађемо 920 хиљада еура.
Стварно више нема смисла, четири године је затворена, четврта Влада је формирана, рачунајући и ону Душка Марковића када је почео штрајк и стављен катанац на капију, а ни један министар саобраћаја није се појавио нити једну ријеч проговорио, а не да учини неки конкретан потез и прекине агонију бивших радника, превозника, путника и свих грађана овог региона Црне Горе.
Аутобуска станица Беране је послије подгоричке најпрометнија у држави. Ако је Меша имао рачуницу и направио три куће у Њемачкој, ваљда ћемо и ми наћи неки минимални интерес. У првој години само да ријешимо проблем и повратимо повјерење у фирму, а онда да планирамо на дуже стазе. Не требају нама куће по Луксембургу и Њемачкој. Пројекат “Само нека капа” кренуо је, имамо сваки дан за кафу. Ако би нам сада остало за по један стан у Сити кварту, не би било лоше. Да нам се ђеца не пате по домовима него фино као ови што су уграбили једно вријеме када нико није питао о’кле паре, па покуповали по неколико станова у том дијелу града, који зову Берансело. Сада их тамо има висе него у Беранама и Андријевици.
Али, лагано, не улијећемо ми у посао без претходне јасне студије оправданости. Ангажовали смо заједничког пријатеља за стручног савјетника и он нам је лијепо рекао – нађите паре и не брините, на губитку не можете бити. Аутобуска вам је златна кока, каже нам савјетник и стручни консултант.
Онда нам је срацунао и извео рачуницу да мјесечно, ако запослимо петнаест радника и редовно им исплаћујемо бруто плате, и то одмах да примијенимо Европа сад 2, остаће нам чисто макар 100 хиљада на годишњем нивоу, по педесет, ухх, Бог те веселио.
Него, како да нађемо 920 хиљада, пита колега. А шта мислиш да конкуришемо за кредит код ИРФ-а, имамо бизнис идеју подржаће нас, шта су све подржавали до сада, а није им се враћало, а ми ћемо сигурно да вратимо. А и прави је моменат, Дрецо је поново у сједлу, “Дрецо ис он тхе роад аген”. Предсједник је борда директора, а има доста пријатеља у Беранама из времена оне партије “Пецо, Дрецо…”. Сигурно ће нам наћи пролаз неко од његових другова из тог времена.
Осим тога, шта мислиш, ако је стечајни управник продао девет најбољих аутобуса за 34 хиљаде еура, можда и нама некако мало спусти цијену, никад се не зна. Лијепо ћемо га питати – “пошто аутобуска”? Ако се као на пијаци договарао и продао аутобусе, ваљда и ми можемо да се погађамо. Наше намјере су макар поштене, град спашавамо бруке.
Опет колега несигуран да ли у овај бизнис да улазимо. Шта ако не будемо макар на такозваној “позитивној нули”, како се говорило у вријеме комунизма, каже колега. Нека јадан не био, јеси ли видио колика је наша аутобуска, одговарам ја. Шта мислиш, колико сијена ту може да стане, ако је у Гусињу стало онолико у ону малу билетарницу.
Јесте да ми ође баш немамо краве као онај функционер Општине Гусиње, али видиш, и њему се исплатило што је купио аутобуску, има бар ђе сијено да чува од кише и влаге. Колега опет врти главом лијево, па десно.
Ада, чујеш ли јуначе да не можемо никако да изгубимо, ја упоран. У крајњем случају, ако крене како не треба, продаћемо оволику земљу око аутобуске, на оваквој локацији, исто као они инвеститори у Плаву који су на мјесто аутобуске, која је припадала некада беранској фирми, направили блок стамбених зграда.
Ето нам идеје и за трећи бизнис. Направимо онамо иза аутобуске зграде, продамо станове, видиш ли како цвјета посао са изградњом стамбених зграда у Беранама, квадрат дошао као у Подгорици, а опет све продато у изградњи, нико не пита за поријекло пара, ни инвеститоре ни купце.
Онда се мало се гуркамо, ко ће да зове Дреца. Пусти, не иде ти и ја да га зовемо, одрадиће то онај што је са њим једна глава, знаш га. Био је онда у “Прецо, Дрецо” партији, предлажем. Ухх, одлична идеја, онда је то завршено, каже колега. Него, додајем, размишљај ти о наредном бизнису, мало смо касно почели, нисмо баш као Блажо, чим је проходао, али видиш да и нама иде добро са оним микро електранама код твоје и моје куће. Баш као што смо по бизнис плану и замислили – да капа, да не цури. Сад идемо даље, кажем ја њему, да га охрабрим.
Шта ћемо са трећим колегом, какво је његово задужење, пита. Ее, он сад има времена, а одувијек је желио да има своју кафану. Њему ћемо наћи нешто лагано, даћемо му на газдовање аутобуски ресторан. Осим тога, знаш њега, не може ниста да му промакне. Само нека сједи и води рачуна да неко не прође без перонске карте, а може и успут да броји колико плавуша просјечно прође кроз аутобуску на мјесечном нивоу, због годишње евиденције. И види нешто, од сада нисмо само колеге, него и бизнис партнери.
Него, ко ти рече за три стана у Њемачкој, пита колега. Енее ко, Симон Бернард! Срео једног мог пријатеља у Луксембургу, овај му испричао и он обећао да ће нас, у инат Меши, мало “погурати”, само да му не фалсификујемо потпис.
Колега више нема дилему, устајемо, стежемо један другом руку, ајде нека је са срећом, и народ ће нам бити захвалан ако ријешимо проблем аутобуске станице. Па наравно, зар сумњаш, због кога радимо ово него због народа, да народу буде боље. Ко и сви бизнисмени у Црној Гори.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ