„Моје сликарство ни по функцији ни по димензијама није комерцијално, али упркос томе од њега живим. Према томе, зашто бих правио компромисе? Морално, етички, интелектуално, то би ми било неподношљиво“, казао је Величковић почетком овог века. Био је то српско-француски сликар кога су запамтиле обе домовине и који је покретањем фондације за помоћ младим уметницима, касе у коју се сливала његова национална пензија задужио и генерације које долазе. Први пут је Величковић свој рад изложио јако рано, са тек напуњених 16 година. Од тада до свог краја, неуморно је радио, цртао, сликао, подучавао и, кад год је могао, залагао се за помоћ младим колегама. Владимир Величковић рођен је 11. августа 1935. године у Београду, граду који је описао бојама што су у нијансама доминирале на платнима изложеним у галерији САНУ 2013. године. Биле су то црна и црвена, мрак и ватра. У души овог изузетног сликара, Београд с почетка века носио је колорит који можемо препознати као метафору пакла.
Први сликареви учитељи биле су књиге које је могао да нађе на полицама код своје куће. Биле су то сажете историје уметности и монографије. Тако су Дирер, Микеланђело, Гоја поставили темеље за каснију уметничку надградњу. То су били први Величковићеви професори, будући да није похађао сликарске школе и курсеве.
Више пута Величковић је био позиван да конкурише за чланство у француској Академији лепих уметности. У прво време је одбијао јер је мислио да је претерано, те да такву част не заслужује. Временом му је чланство постало интересантно, али је конкурисао тек кад је постао сигуран да неће бити одбијен. „Не волим поразе“, рекао је као разлог што се није осмелио да то учини раније Без обзира на недостатак обуке у атељеима сликара и графичара, Величковић је цртао и трудио се да нађе своје место у кругу ликовних уметника.
Док је био ђак гимназије, активно се предавао цртању и сликању. Његов први изложени рад нашао се на Изложби младих сликара Србије у Павиљону „Цвијета Зузорић“ кад је младић имао само 16 година. Већ тада је био примећен, истина као колориста, што не може сада да се препозна у његовом животном опусу. Наиме, током рада од седам деценија, тек се у неколико његових циклуса издваја разноврсност боја као значајно ликовно средство.
Будућем истакнутом уметнику и академику на пут избора професије стао је отац Душан. Њему није изгледало да би сликарство могло да пружи довољно сигурности у животу те је свог сина јединца позвао на компромис. Зато је Владимир уписао архитектуру и никад није учио на Ликовној академији.
Иако су студије архитектуре биле веома захтевне, Величковић је налазио време да упорно црта, слика и дружи се са колегама сликарима од којих су неки били тада велика имена српске културе: Сибиновић, Ћелић, Цуца Сокић. Понекад је Владимир посећивао и Академију на којој га је опчињавао мирис, међутим, обавезе на архитектури нису дозвољавале да то чини често. Како би могао да излаже своје радове, он се држао групе сликара окупљених око Медиале. Били су то уметници који су поштовали цртеж и били блиски надреализму. Дружење са Дадом, Шејком и осталим члановима групе која је веровала у моћ уметности отварало је младом сликару врата за учешће у уметничком животу Београда. Студије архитектуре Величковић је завршио са одличном оценом. Са дипломом архитекте био је спреман да се у целости преда уметности. Пише Крсти Хегедушићу из војске са питањем да га прими у своју Мајсторску радионицу. Одмах добија одговор да је том хрватском сликару младићев рад већ познат и да се осети слободним да у радионицу дође и остане колико год жели. Тако Величковић улази у важно раздобље свог живота, јер отада надаље њему се отварају врата и његов се рад препознаје и води га напред. Учествује на колективној изложби сарадника Мајсторске радионице у Павиљону „Цвијета Зузорић“. Хегедушић га бодри и млади сликар учествује на изложбама у земљи и иностранству. Радовима се представља у Сао Паулу и на Октобарском салону.
На првој години архитектуре, Владимира је чекао испит из математике коју никако није могао да савлада. Испит је скоро чудом положио, будући да је задатак решавао не тако што је користио математичке алате већ објашњавајући речима шта би учинио како би добио резултат. Такође, на испитном папиру нацртао је и мали пејзаж. Шестицу је добио можда на шарм
Комисија за културне везе са иностранством одобрава му стипендију и он одлази у Брисел. Цртеже које је тамо урадио излаже 1964. године. На Бијеналу младих у Паризу добија прву награду, која је подразумевала стипендију за боравак у овом граду. Истина је била да стипендија није била довољна чак ни за станарину. Величковић је с радошћу отишао у Град светлости и тамо поставио темељ својој каријери у Француској, земљи која је била једини његов избор за живот ван домовине будући да је одрастао у франкофоној породици и да је говорио француски. Париз ће постати његов други дом, па ће тако сликар заувек остати на релацији Београд-Париз. Ипак, иако је у Паризу стекао поклонике, иако је предавао на Високој школи лепих уметности, иако је чак постао члан француске Академије лепих уметности, а затим и одликован Орденом легије части, Величковић никад није одустао од Београда и свој је боравак у Паризу сматрао привременим.
Док је почињао каријеру у Паризу, имао је две изложбе слика и цртежа. Југословенски уметници европској сцени су били занимљиви те је било купаца за његова дела. Притом, у Париз је Величковић отишао са већ започетом међународном каријером и пристојном репутацијом.
Када је био позван да постане професор на Академији у Паризу, сликар се двоумио. Изговор је пронашао у чињеници да није студирао сликарство и да му је методологија рада са студентима уметности била страна. Упркос томе, Величковић почиње професуру 1983. године. То ће се показати као ново поглавље у његовој биографији.
Поглавље на које је био врло поносан. Студентима је давао слободу и упућивао их у студије преко свог примера. Имао је обичај да се подичи чињеницом да су његови студенти сви одреда били одлични на дипломским испитима. Контакт са младима није се заснивао само на разговорима током наставе, Величковић их је здушно помагао кад год је био у прилици. Отуда и његова одлука да националну пензију усмери ка Фондацији која награђује цртеж.
Члан Српске академије наука постао је 1985. године, промовисан је за почасног доктора Универзитета у Крагујевцу 2006. године, а у његовом родном Београду, част да им предаје имали су студенти Факултета савремених уметности.
Од свих тема којима се бавио овај предани сликар, издвајају се теме страха, уништења, бежања. Мотиви који су се нашли на његовим младићким радовима, остали су у његовом опусу до краја. То су мрачне фигуре људи без главе, људи у грчу, људи у бекству. Животиње представљају велики део његовог рада. Неретко на његовим платнима и цртежима видимо пацове, псе, птице, гавране. Пејзажи су мучни предели без људи, са вешалима или пожарима. Његове слике нису пријатне, оне говоре о свету који је опасан и који опомиње. У целокупном раду може да се препозна дечак уплашен од страхота рата, разарања и уништења, као и човекољубац који позива човечанство да се прене и промени смер којим иде, од мрака и ужаса ка стварању и светлости. Владимир Величковић је преминуо 29. августа 2019. године у Сплиту. Комеморације су одржане у Београду и у Паризу. На њима су присуствовали високи државни представници и много студената које је извео на пут. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
Нина Савчић
Извор: Нова Економија
