Jedna od stvari koje se teškom mukom nauče, a kada neko piše za mesečnik poput ovog, jeste da je uzaludno pisati o aktuelnim događajima. Tekst se u štampu predaje prerano, potom i magazin traje još neko vreme na kioscima, sve ovo čini sve aktuelno sve neaktuelnijim. Stoga ćemo danas i na ovom mestu, u aprilskom mesečnom izdanju magazina „Nova ekonomija“, govoriti o nešto manje dnevno aktuelnoj temi – groteski.
„Groteska je“, kaže najpristupačnija definicija sa interneta, „karikaturalno-fantastična i iskrivljena slika stvarnosti, koja ne izaziva komična, već zastrašujuća osećanja“. Recimo, Domanovićev „Vođa“ je groteskna satira o narodu koji je spreman da krene putem na kome ih predvodi još od rođenja slepi lider…
Bez želje i za kakvim poređenjem sa grandioznim Domanovićem – daleko bilo, ovo je samo ilustracije radi – autor ovog teksta napominje da se zarazio tekstualnom groteskom još u pradavnom Indeksovom pozorištu. A ono je, pak, često, svoje junake ili činilo grotesknim ili ih smeštalo u groteskne situacije. Uspomene i primera radi, Slobodan Milošević je na taj način, u svojoj satiričnoj verziji, postajao samoizmaštani Napoleon, zatvoren sa odgovarajućim ex-yu društvom u adekvatnu medicinsku ustanovu; ili je bio indijanski poglavica u plemenu stavljenom u rezervat. Groteskno, da.
U jednoj, kasnije kreiranoj groteski, napisanoj takođe zajedno sa Dragoljubom Mićkom Ljubičićem, a objavljenoj takođe u knjizi „Danas nam je divno dno“ (besplatna reklama za upravo objavljeno treće izdanje; kupovina na jez.rs; hvala „Novoj ekonomiji“ na ustupljenom prostoru), aktuelni Vršilac Dužnosti Vođe završio je kao inspiracija za lokalnog grotesknog Supermena, dajući o svojim podvizima izjave na konferenciji za medije, adekvatno kostimiran i pred jednim jedinim vašarskim voditeljem koji čita unapred napisana pitanja… Trebalo bi da je sada sasvim jasno zašto je groteska istovremeno i misaono začudna i zastrašujuće istinita: nama, sada i ovde.
Iako je ona po svemu sudeći i razumljiv i popularan način interpretacije sveta oko nas, u poslednje vreme se sa tom estetsko-kreativnom formom opasno poigrava moderni život. Groteska, naime, utoliko slabije „funkcioniše“ ukoliko je tema kojom bi se ona bavila – već groteskna, sama po sebi. Malo manje začudna i malo više zastrašujuća, oslobođena stvaralačke ili kakve god umetničke želje za maštovitošću i humornom utehom, ovovremena realnost čini grotesku sve teže izvodljivom.
Jedan čovek istovremeno na 48 televizijskih kanala, to nadmašuje stari vic o policajcu koji na drugom kanalu pendrekom upozorava da se vratimo na prvi. Glasači koji za potrebe lokalnih izbora privremeno i formalno nastanjuju trafostanice i početke ulica sa adresnim brojem 0, to se teško može nadmašiti nekim novim Kovačevićevim Radovanom (dve hiljade dvadeset) Četvrtim. Groteska se više niti zamišlja, niti stvara, niti posmatra – ona se živi. Narodna skupština Srbije, recimo, eto i nju da pomenemo. Vrhunsko delo pomenutog žanra. Ne pomenulo se.
Ima li budućnosti za grotesku, ako se stvari nastave ovim tempom i intenzitetom? Ima, naravno. Ona će, pre svega, postati sredstvo utehe, koje će pokazivati koliko bi Ovo Sad moglo biti umereno nenormalno, kad ne bi bilo ovakvo kakvo jeste, ovoliko nenormalno. Oni najtalentovaniji, najkreativniji, najuporniji i sa najviše snage će možda biti i uspešni u tome da naprave nešto što je apsurdnije i nestvarnije od Svega Ovoga što im služi kao inspiracija. A čak ni tada neće postojati baš apsolutna sigurnost da ipak nije reč o nekom aktuelnom događaju.
O kome nema svrhe pisati, rekosmo, ako radiš za mesečnik poput ovog.
I da, sve gore napisano je možda najvažniji razlog zašto više nema PLjiŽ-a.
Vojislav Žanetić
Izvor: Nova Ekonomija
