Богати духови живе богате судбине. Велика леђа носе велике крстове. Пример за то је и судбина Ивана В. Лалића. На Преображење 1989. године толико опевано море погодило је породицу Ивана В. Лалића највећом трагедијом коју човек може да доживи. На тај начин море постаје његов страшни Анђео
Проклетство је бити песник у оскудна времена када стихови или вриште, или се ћутљиво скривају у себе саме. У та оскудна времена опозиција модерног и митског човека бива наглашенија. Иако је валидно мишљење да је афирмација модерног човека, индивидуалца, космополите, достигла своје врхунце кроз епоху просветитељства, чињеница је да оно што сматрамо модерним човеком постоји колико и сам човек. Митски је човек, пак, био далеко од тога да се задовољи мишљу о две одвојене сфере. О себи и „ономе“. О свету горе и свету доле. За њега су две сфере биле једна, неодвојива. Виши облик бивствовања он је остваривао само кроз додир двају сфера – физичке и метафизичке.
У том смислу мит постаје нека врста преко потребног водича ка равнотежи у актуелном времену. Поједини песници опредељују се на вечито шегртовање митским истинама. У том случају песник, као вечити гласник митског, има универзални задатак да доводе до идентификације читаоца са песничким доживљајем света. На тај начин песник поставља захтев вере у песника. Тиме и сам стваралац потенцијално постаје мит. Иза његових речи каткад избију потпуно јасне слике универзалних истина, а повремено блесну неочекиване мистерије које својим неодговореним питањима постоје као вечна отворена врата неслућеним и незапамћеним прошлостима. Те прошлости, као по освети, јављају се у писању највећих и као реактуализоване представљају врхунац мистерије песништва. Те вечне прошлости, садашњости и будућности докучио је својим певањем и Иван В. Лалић.
Шегртовање песника у алхемијској теорији Ивана В. Лалића огледа се у историји која сеже све до митске свести – архетипске. Јован Христић, док пише о Ивану В. Лалићу, управо разматра значење појма архетипског називајући га једним од најважнијих термина модерне психологије и модерне критике. Архетипско је за њих константа у времену и живљењу без конца и почетка. Митско које постаје архетипско надилази обличја говорења које за циљ има преношење информације и тумачење света. Историја као пуки тумач садашњости није средство Ивана В. Лалића. Он је свестан да су боли садашњости увек највеће боли и да се, као у петљи, понавља неподношљиво сада. Управо из те тензије и дебанализације историје као учитељице живота јавља се Лалићево поверење у лепоту. Митско које постаје архетипско огледа се у деловању које има на читаоце поезије. Искуство прошлих епоха постаје универзално песничко искуство код Лалића најексплицитније исказано кроз византијске теме. Након миленијума постојања, врховна синтеза извире из митског песника у митску песму и скраја универзални језик погодан за тумачење света данас и тумачење света увек. Искорак у прошлост у овом смислу је искорак ка заузимању средишта.
Проналажење средишта за Лалића је једини начин да се супротстави акцелерацији времена. У стварности опште дезоријентисаности језик се јавља као спас, а песма као одважност којој се тежи. У ту одважност Лалић инкорпорира најпотентније симболе за време у којем пева. Његова средишта оличена су кроз фигуру мајке, Византије, мора, Бога који је љубав, смрти која је коначна само ако иза ње следи заборав,… Генеза фигуре мајке у делу Ивана Лалића једна је од најлепших. Од мајке као лучоноше све до Богородице она представља утробу љубави и директну везу са Богом. На тај начин песник нам открива примарну карактеристику свога Бога – љубав.
Богати духови живе богате судбине. Велика леђа носе велике крстове. Пример за то је и судбина Ивана В. Лалића. На Преображење 1989. године толико опевано море погодило је породицу Ивана В. Лалића највећом трагедијом коју човек може да доживи. На тај начин море постаје његов страшни Анђео.
Рецимо да је био човек. И песник. Рецимо да је писао и певао. Потом је изгубио вољеног човека. Рецимо да је човек човеку син. Рецимо да је он, отац, молио за седам година живота. Потом утихнуо. Затим изнова пропевао, не песме, него каноне. Четири канона. Потом је умро. Рецимо да је тај човек Иван В. Лалић. И човек, и мит. „Почело је с вртом, на крају биће врт“.
Николина Каштеровић
Извор: Фуснота
