Bogati duhovi žive bogate sudbine. Velika leđa nose velike krstove. Primer za to je i sudbina Ivana V. Lalića. Na Preobraženje 1989. godine toliko opevano more pogodilo je porodicu Ivana V. Lalića najvećom tragedijom koju čovek može da doživi. Na taj način more postaje njegov strašni Anđeo
Prokletstvo je biti pesnik u oskudna vremena kada stihovi ili vrište, ili se ćutljivo skrivaju u sebe same. U ta oskudna vremena opozicija modernog i mitskog čoveka biva naglašenija. Iako je validno mišljenje da je afirmacija modernog čoveka, individualca, kosmopolite, dostigla svoje vrhunce kroz epohu prosvetiteljstva, činjenica je da ono što smatramo modernim čovekom postoji koliko i sam čovek. Mitski je čovek, pak, bio daleko od toga da se zadovolji mišlju o dve odvojene sfere. O sebi i „onome“. O svetu gore i svetu dole. Za njega su dve sfere bile jedna, neodvojiva. Viši oblik bivstvovanja on je ostvarivao samo kroz dodir dvaju sfera – fizičke i metafizičke.
U tom smislu mit postaje neka vrsta preko potrebnog vodiča ka ravnoteži u aktuelnom vremenu. Pojedini pesnici opredeljuju se na večito šegrtovanje mitskim istinama. U tom slučaju pesnik, kao večiti glasnik mitskog, ima univerzalni zadatak da dovode do identifikacije čitaoca sa pesničkim doživljajem sveta. Na taj način pesnik postavlja zahtev vere u pesnika. Time i sam stvaralac potencijalno postaje mit. Iza njegovih reči katkad izbiju potpuno jasne slike univerzalnih istina, a povremeno blesnu neočekivane misterije koje svojim neodgovorenim pitanjima postoje kao večna otvorena vrata neslućenim i nezapamćenim prošlostima. Te prošlosti, kao po osveti, javljaju se u pisanju najvećih i kao reaktualizovane predstavljaju vrhunac misterije pesništva. Te večne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti dokučio je svojim pevanjem i Ivan V. Lalić.
Šegrtovanje pesnika u alhemijskoj teoriji Ivana V. Lalića ogleda se u istoriji koja seže sve do mitske svesti – arhetipske. Jovan Hristić, dok piše o Ivanu V. Laliću, upravo razmatra značenje pojma arhetipskog nazivajući ga jednim od najvažnijih termina moderne psihologije i moderne kritike. Arhetipsko je za njih konstanta u vremenu i življenju bez konca i početka. Mitsko koje postaje arhetipsko nadilazi obličja govorenja koje za cilj ima prenošenje informacije i tumačenje sveta. Istorija kao puki tumač sadašnjosti nije sredstvo Ivana V. Lalića. On je svestan da su boli sadašnjosti uvek najveće boli i da se, kao u petlji, ponavlja nepodnošljivo sada. Upravo iz te tenzije i debanalizacije istorije kao učiteljice života javlja se Lalićevo poverenje u lepotu. Mitsko koje postaje arhetipsko ogleda se u delovanju koje ima na čitaoce poezije. Iskustvo prošlih epoha postaje univerzalno pesničko iskustvo kod Lalića najeksplicitnije iskazano kroz vizantijske teme. Nakon milenijuma postojanja, vrhovna sinteza izvire iz mitskog pesnika u mitsku pesmu i skraja univerzalni jezik pogodan za tumačenje sveta danas i tumačenje sveta uvek. Iskorak u prošlost u ovom smislu je iskorak ka zauzimanju središta.
Pronalaženje središta za Lalića je jedini način da se suprotstavi akceleraciji vremena. U stvarnosti opšte dezorijentisanosti jezik se javlja kao spas, a pesma kao odvažnost kojoj se teži. U tu odvažnost Lalić inkorporira najpotentnije simbole za vreme u kojem peva. Njegova središta oličena su kroz figuru majke, Vizantije, mora, Boga koji je ljubav, smrti koja je konačna samo ako iza nje sledi zaborav,… Geneza figure majke u delu Ivana Lalića jedna je od najlepših. Od majke kao lučonoše sve do Bogorodice ona predstavlja utrobu ljubavi i direktnu vezu sa Bogom. Na taj način pesnik nam otkriva primarnu karakteristiku svoga Boga – ljubav.
Bogati duhovi žive bogate sudbine. Velika leđa nose velike krstove. Primer za to je i sudbina Ivana V. Lalića. Na Preobraženje 1989. godine toliko opevano more pogodilo je porodicu Ivana V. Lalića najvećom tragedijom koju čovek može da doživi. Na taj način more postaje njegov strašni Anđeo.
Recimo da je bio čovek. I pesnik. Recimo da je pisao i pevao. Potom je izgubio voljenog čoveka. Recimo da je čovek čoveku sin. Recimo da je on, otac, molio za sedam godina života. Potom utihnuo. Zatim iznova propevao, ne pesme, nego kanone. Četiri kanona. Potom je umro. Recimo da je taj čovek Ivan V. Lalić. I čovek, i mit. „Počelo je s vrtom, na kraju biće vrt“.
Nikolina Kašterović
Izvor: Fusnota
