Разговарао: Ранко Павићевић
Није ли помало сувишно представљати сликара Љубу Поповића, човјека који више од 25 година живи и ствара у Паризу? Признат као особен ликовни стваралац не само у Европи, већ и у свијету, он је у интелектуалној и умјетничкој елити једноставно — Љуба. Срели смо се овог љета у Каменарима, да бисмо сјутрадан разговарали у Херцег Новом.
Пријетио сам да, без обзира на то што живите у Паризу, посљедњих година редовно током љета боравите на црногорском приморју.
„Већ дуже, сваког љета боравим на Корчули, али обавезно по неколико дана дођем до Будве и Боке Которске јер ме за ове рајеве вежу дивне успомене. Овдје имам, прије свега, много пријатеља и познаника, али ме вежу и многе сентименталне успомене из младости. У Будви сам први пут видио море као асистент Академије примијењених умјетности у Београду, прије више од четврт вијека. Тада сам са колегама љетовао у Бечићима, а Бококоторски залив сам тада обишао кајаком. Ови су крајеви изузетне природне љепоте и то треба сачувати“.
Са љубављу причате о својим младалачким данима на овим просторима? Да ли Вам они понекад недостају у Паризу и јавља ли се носталгија за домовином?
„Не осјећам неку носталгију за домовином тамо, јер често долазим. У Париз сам отишао још 1963. године, што значи да сам већ пола живота провео у том граду и осјећам га као свој други дом. Тамо имам стан, атеље, своје пријатеље. Париз је свјетски град и у њему се једино, рекао бих, човјек не осјећа странцем. Нашао сам тамо свој „кључ живота“ и задовољан сам, а то је јако важно“.
Амир Ор у разговору са Ранком Павићевићем: Језик је дом пјесника
Сигуран сам да „кључ живота“ представљају Ваше слике. Како почиње Ваш сликарски радни дан? Гдје се и када рађа слика?
„Када устанем ујутро и отворим очи, угледам свјетлост дана и схватим да тај дан припада мени — то је најважније. Обавезно у том јутарњем ходу направим оријентацију за себе и, кад стигнем у атеље, почнем с бојама. У ствари, тада још у ходу у мени долази до неке врсте унутрашњег дијалога. Ствара се чистина да би оно што се у мени накупило некако изашло напоље“.
У центру Ваших слика већином је гола фигура — једна или више њих. Пажња посматрача се, рекао бих, углавном на њих сконцентрише, док су лица засјењена и замаскирана. И док посматрате слику, те скривене очи на Вашим платнима као да гледаоца испитују?
„Та свијетла фигура, тачно, појављује се у централном дијелу слике. То је најједноставнији закон оптике који ме води да бих направио слику згодном за „читање“. Свјетлост је, наравно, основни елемент креације. Очи имају деликатнији задатак, јер поглед значи живот, значи откривање. Поглед може да значи љубав, ужас, изненађење, задовољство. Очи, значи, имају ту функцију да некога видимо, али да га видимо тако што ћемо га пројектовати у себи на одређени начин“.
Шта Вам значе људска лица на платну у тим припремама за рад — у том уводном мисаоном ритуалу? Да ли, са становишта мотивације и надахнућа, осјећате потребу за њима?
„Постоје ту двије ствари. Људе на улици видиш као призор, као пролазнике, као разне физиономије. Међутим, човјека кога познајем, који ми је близак, не видим у цртама. Доживљавам га као биће које има свој живот. Овај свијет који гледам, много компликован, треба да прође кроз неко чистилиште у мени да би остала она суштина. На мојим сликама постоји вјероватно неки грч времена, страх који сви у себи носимо, али не страх у буквалном смислу. Мислим да се она јавља само зато што се појавила неравнотежа између природе и човјека, а поремећај те равнотеже ствара панику. Видљиво је то и на тим лицима о којима говорите“.
У чему је тајна слике? Да ли у том сталном трептају и осјећањима сликара док је ради?
„Тајна је како пронаћи кључ да сликар уђе у слику. Ако пређе одређене замке којих има пуно, ако почне да осјећа атмосферу слике, то значи — нашао се унутра и успио је. Ништа без тога“.
Да ли умјетник напредује у техници, ако, као Ви, слика више од 25 година?
„Наравно да се и у техници напредује. Међутим, техника је нешто што се данас не цијени. Техника је мени потребна да бих могао да се изразим. Да не бих муцао, морам неке ствари да научим сам, да их проналазим. Тако се стичу искуства на самом платну и тај скуп искустава је техника“.
Александар Аца Поповић у разговору са Ранком Павићевићем: Барабе на сцени
Неки сликари кажу: „Не прави сликар слику, него она прави сликара“. Шта Ви кажете?
“ Ја се придружујем њиховој тврдњи. Јер, то што се дешава на слици, то слика диктира. Често се дешава да ми слика дуго стоји без, рецимо, поједине фигуре, а ја нисам знао шта јој фали. То тек откривам са платна. Битно је да оно што се на слици догађа има своју логику. Кад имаш неку концепцију унапријед спремљену или ти неко каже идеју, то је само илустровање догађаја или неког простора. Слика се не може правити по наруџби, јер то онда није моја слика онако како је ја доживљавам и желим“.
Претпостављам да дуго радите једно платно, дуго га запињете, престајете са радом и поново му се враћате. Да ли је тешко толико осјећања, толико истине „извући из себе“?
„Прави осјећај се јавља у човјеку тек када је слика готова. То значи када слика превазиђе мене који сам је направио. Тог тренутка се јавља једна велика емоција. А та емоција, по мом мишљењу, највећа је плата која се може додијелити једноме сликару, тј. ствараоцу. Јер, доживио је да су ствари које је из себе излучио на платно превазишле његову личност и дошле у домен нечег вишег. То је за ствараоца највећа сатисфакција. Све остало спада у домен нижега“.
Да ли Вас животни путеви воде, или Ви сами одабирате те путеве? Колико је, у ствари, на човјеку могућност да одабира путеве? Андрић је сматрао да живот сам одабира путеве којим ходимо, иако људска маленост мисли да она то чини?
„Све то зависи од саме човјекове личности. Ја не дозвољавам да ме ствари спутавају и да живот диригује мноме, као што не дозвољавам да друштво диригује мноме. Према томе, не пристајем на комбинацију да треба бити ношен као лишће на вјетру. Неке основне темеље за живот човјек мора да постави. У испробавању себе мора да улази у неке „ледене тушеве“, само да испроба своју личност и своју издржљивост. То је јако важно да би човјек до краја истрајао у нечему што жели да уради“.
Да ли сте задовољни својим животом и да ли сте постигли оно што сте жељели?
„Нашао сам свој „кључ живота“ и не могу се пожалити. Никада нисам имао неких посебних прохтјева. Желио сам да имам свој атеље гдје могу да радим и стан у коме спавам. Једноставно, да живим и да сликам. Наравно, мислим да у сликарству нисам постигао све што желим и то је добро. Јер, човјек никада у потпуности не може бити задовољан оним што је урадио“.
Академик Чедо Вуковић у разговору са Ранком Павићевићем: Писац је дужник
Значи, и послије двије и по деценије није још настала она слика за којом неуморно трагате?
„Права слика не може да се направи. Не може да се направи она комплетна слика. Међутим, на несрећу или срећу, да може да се постигне то задовољство у довршености, био би то крај. Мислим да је сјајно што човјек не може то да оствари“.
Извор: РТ Будва
