Пише: Ранко Павићевић
За разговор са Александром Поповићем увијек има повода. Овога пута то је његова представа Кус петлић која је играна у оквиру фестивала Град театар у Будви овога љета, за коју је у Новом Саду добио Стеријину награду. Ријеч је о човјеку чија је биографија и бурна и богата, класику југословенске драме, чије су текстове играла скоро сва југословенска позоришта, комунисти из буржоаске куће који је пет година провео на Голом отоку. Аца Поповић је писац који иза себе има велико дјело. Написао је преко педесет драма од којих је шест било забрањено. Но, када се све сабере Александар Поповић је без сумње код нас написао најбољу послератну драму.
Шта данас значи бити драмски писац када је стварност тако драматична?
Мислим да је данас јако добро бити драмски писац. Никада домаћа драма није више извођена него сада и скоро као да у нашим позориштима друга не постоји. Можда то једино за позориште није добро, јер се поставља питање квалитета тих драма. Но, ми смо увек склони претеривању. Пошто смо у вртлогу толико бурних догађаја, људи једноставно хоће саопштење, и то оно које они хоће да чују. Наравно, то је погубно за уметност и позориште. Све се нажалост кроји и прекраја према некој тренутној потреби.
Академик Чедо Вуковић у разговору са Ранком Павићевићем: Писац је дужник
Добили сте Стеријину награду за драмски текст Кус петлић на Тридесет петим позоришним играма у Новом Саду. Оне се још зову Југословенске. Шта ће бити са Стеријиним позорјем?
То југословенство о којем говорите, тај занос о Југославији и социјализму, оповргла је стварност. Људи који разграђују позориште и културу уопште на југословенском плану, вероватно не знају шта их чека. Сасвим је извесно да ће преживети национални театри.
Када говоримо о националном, како Ви тумачите ово национално лудило које код нас траје?
То је примитивизам. Ја нисам Србин по професији, већ стицајем неких других околности. Та ме је колевка заљуљала и та ће ме мотика закопати ма шта ја радио. А то што се данас ради, то је чиста манипулација. То је одраз примитивизма и сукобљених интереса. А сукобљене интересе је тешко превазићи када немате средства. Размишљао сам о томе зашто два најсличнија народа на свету, а то су Срби и Хрвати, не могу да се сложе. И Срби и Хрвати и Словенци су само добили заједничким животом у Југославији. Можда не сви онолико колико су се надали, али… И још нешто: ја се не плашим непријатеља свога народа, већ се често плашим његових заговорника. Боже мили, колико њих сада и усрећује словеначки, српски и хрватски народ, у коликом броју и откуда се тај олош и та багра појавила. То су неки људи из мрака, војводе, шустери, барабе, неки са сулудим амбицијама. Али, сигуран сам да ће многи људи схватити о каквим се променама ради. Ако је било шта остало од овог нашег система, онда је то дух социјализма, једна веома велика покретљивост социјална. Јер, само је у том нашем социјализму могло да се игдје са планине у Академију наука. Многи су тако ушли право иза оваца, из клупа калемарске школе, и ено их данас у Академији.
Политичке партије и странке ничу на сваком кораку. Шта да се ради са толико демократије, Ацо?
Ја мислим да су те странке измишљене и оне, у ствари, не постоје. Уосталом, то је доста неозбиљно и импровизаторски. Ми смо склони да верујемо како у свему што се дешава има наше воље. То је заблуда јер је реч о много озбиљнијој светској игри. Ово је само њен рефлекс. Ко зна шта је све нама спремљено.
Чујем да сте још увијек комуниста по убјеђењу, што је помало чудно и ријетко за једног писца на овим просторима.
Код нас се нажалост мисли да је човек оног политичког опредељења које му одређује политичку каријеру, положај и судбину. Ја не верујем да је то тако. Напротив, мислим да је за једно политичко убеђење потребно одређено мишљење, одређени поглед на свет. Свој поглед на свет човек може мењати када у мислима и након учења дође до закључка да је тај поглед лажан и нестваран. А код нас се то ради тако да када неки врли комунисти падну са положаја, иду па певају у црквеном хору, што ми је несхватљиво. Сада је модерно да оснивају нову партију или странку. Заправо, они комунисти никада нису ни били. Ово време је иначе погубно, јер нико ништа не чита, нико ништа не ради, нико ништа не зна, а сви нешто причају и оснивају странке. Чак и неки људи који нису тако неуки, оснивају странке без икаквог програма или су ти програми спрдчина. Недостаје им учење, поглед на свет. Шта значи бити социјалиста? Није ваљда довољна само промена самог имена странке. Мене није определила кадровска листа да одем у комунисте, него моје убеђење, мој поглед на свет који нисам променио.
Марио Варгас Љоса у разговору са Ранком Павићевићем: Режими се плаше књижевности
Како у свему овоме функционише Ваш комедиографски механизам? Пишете ли као и свих протеклих година?
Моје је да мислим, а писање је просто записивање тих мисли. Данас ми је тешко, веома тешко да мислим, јер је све поремећено. Читаве категорије су се измешале, остало је још врло мало памети. Одједном је покуљало толико незнања, толико примитивизма. На општу глупост дошла је и острашћеност и свест се сузила и сада смо још глупљи. Несрећан сам као звер, често сам и тужан, али још верујем да после буре мора доћи лепо време.
Док разговарамо, стичем утисак да сте због свега што се дешава много тужан човјек?
Да. Страшно сам тужан. Једноставно, понижавајуће је живети. Овде, у ово време, неподношљиво понижавајуће. Понекад се питам, па, четрдесет година сам писао и то баш оно што људи воле, а нема резултата. Тако се мало ствари померају. Али, има у човеку нека црвена нит, космичка. Нит живота. Ко ће знати.
Господине Поповићу, немојте бити тужни. Ви сте писац који је много урадио са својим дјелом. Поред тога, писање је ипак најтежи посао.
Искрено говорећи, много сам радио, али сам исто тако и доста доколичио. Живота се никада нисам клонио. Само се чудим шта ли су уопште радили ови људи који ништа нису написали?
Извор: РТБ
