Љепотица и звијер

Није онако као што изгледа. Љепотица је само опсена, а звери у ранама играју са нама и постају наказе. Тако је певао Неша Галија док му је било до пјесме, а сада више није никоме. Скоро све је постало чекање судњег часа у нади да се то може одлагати у бескрај. Не може, јер и бескрај једном мора бити коначан, рачуни њихових баханалија и распусног трошења свега што је умислило да је живо, долазе на наплату.

Дијана Хркаловић (Фото: nova.rs)

Власт је већ почела да затвара себе, она хапси своја заштитна лица, верујући у невиност тамничара. Покушава да ухвати свој реп, њени вукодлаци пробају да нас уче доброћудности и љепоти пуног мјесеца. Под кључ одводе и оне који су били њихови, или ће поново бити кад се сретну на истом мјесту.

Тај сусрет је неизбјежан, улоге кључара и сужња се брзо мијењају у годинама које су изгубљене под отровним облацима. Једина смо земља на свијету у којој машине за мљевење људског меса нису стилска фигура него справе које нас доводе до сусрета са својом супстанцом.

Ухапшена је Дијана Хркаловић, дјевојка коју смо гледали као сувишни украс опскурне полицијске елите. И данас се о њој зна једино оно што сенчи контрасте. Није куповала дипломе, показивала памет једино тамо где је то неважно, а удијељену моћ распоређивала неодољивом женском снагом.

Да ли је и из којих је извора силе сијала страх у МУП-у: амнестирала злочине или их заказивала, постала мистерија и за себе саму, блистави студент укаљан, загађен и згађен СНС-ом и његовом метастазом, њежни вођа сурових навијача, жена која је под својом руком држала дресиране надуване билмезе. Принцеза југа која је писала докторски рад на граници насиља и недостатка контроле, ни сама не водећи рачуна ко управља њеном вољом а гдје она сама одлази, ако је већ постала господарица господара.

Видјела је да нема кога да се плаши, да је супериорна међу тупанима, чак ако посегне за злом. Једино је тако могла да се снађе у брлогу гдје се све каљаве животиње упињу да постану алфа мужјаци, кљукани сумњивом снагом и прљавим значкама рањене државе.

Можда је заиста Дијана посебно испредена и извезена врста свиленог гајтана за Небојшу Стефановића. Тог чудесног мазохисту разапетог на крст, развученог коњима на репове, уваљаног у катран и свачије фекалије, који има још дара да тако описан казује бљутаве љубавне епове у лице свом мучитељу.

Његов страх од наказе није стваран, он се улагује знајући своје недостатке емоција и снаге да остане сам. Нема љубави, мржње ни стида. Без мимике, са умрлом, замрзнутом гримасом, сорта која више плаши друге него што страх прима у себе. Он још крије поријекло туђег гријеха, а чува заједничку стрепњу да би губитак моћи која ће затрти њене власнике, могао да значи крај историје.

Небојша Стефановић (Фото: Н1)

Нико не може да зна шта се догађа са Небојшом Стефановићем, хоће ли и када под исти кров у Бачванској са Дијаном Хркаловић. Могуће је да њих двоје никада нису били на истом послу, јер је свако радио свој и свако ће кренути даље својим беспућем.

Ко је од њих спремао рушење заједничког газде, препаднутог од низа неуспјешних атентата, измаштаних у слабоумном штабу за спасоносне завјере? Зашто би Неша и Дијана, заједно са Беливуком, циљали главу свог добротвора, осим ако та глава и њима и њему није постала сметња. Осим ако добротвор, стално жалећи себе, свој панични страх од свега што му се учини страшним, не остварује тортуром над сваким здравим умом који сумња и поставља питања.

Шта о томе говоре мљевени људи, изложени у галерији водећих режимских радова? Склоните дјецу, погледајте добро, можда сте управо ви гост у сљедећој епизоди, предсједник ће вас лично показати срећном народу.

Ништа се није догађало без пакта нечастивог са самим собом. Врх државе је затекао себе у подземљу, подземље се уздигло до врха. Инверзија коју је могуће скоро поуздано пратити у филозофији злочина, али и у динамици и логици хапшења. Они који знају највеће тајне а гледали су у понор и видели дно пакла стражарећи у њему, сматрају се одметницима од својих учитеља. Све што је учинила Хркаловић, научила је од креатура који су је довели да чува страшне тајне, а свака је страшнија од било чега што се приписује њој.

Естетска парабола о Дијани Хркаловић, режимској љепотици и моделу тамне мистерије, могла би да опстане као средство за ублажавање етичке ружноће секте којој је припадала. Као мит о брзом успону тамо гдје се лако нестаје. Довршена прича тражи у себи доброћудну звијер тешко унакажену злим чинима, да би се то несрећно створење у расплету бајке претворило у згодног, пристојног принца благе нарави.

Ништа није слично, овдје нема бајке, и нема срећног краја, љепоте и љубави. Радост више не живи у Србији. Страх, параноја, тамнице, забране и прогони, нестанци људи. То нас чека, ако већ нисмо дочекали. Личне судбине, ако још постоје, могу да буду гориво силовитог расплета, јер другачијег расплета нема.

Осим дуге агоније и нестајања под надзором чудовишта.

Љубодраг Стојадиновић

Извор: Н1