Вјерујем у Бога и у српство – ријечи које Дучићу никада нису опроштене

Бојим се да ни данас не можемо да разумијемо Дучићево поимање отаџбине и српства, и онај његошевски култ херојства и жртве који он у својој поезији слави. Само је пјесник који је тако пјевао о Богу и отаџбини могао на самртном часу да изговори: „Вјерујем у Бога и у српство“. Та му реченица ни до данас није опроштена, каже дописни члан САНУ Јован Делић.

Његова „Лирска поља Јована Дучића“, својеврсни музичко-поетски догађај сачињен од избора Дучићевих стихова и Делићевих коментара уприличен је у Српској академији наука као један у низу догађаја којима се обиљежава вијек и по од рођења Јована Дучића.

„Поред тога што је велики пјесник, он је и стваралац веома суров према себи“ (Фото: rtv.rs)

Кнез пјесника који је казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима – о Богу, о Љубави и о Смрти, према ријечима професора Делића, достизао је песничке врхове опјевајући још три тематска поља: отаџбину, пјесму и природу.

У коменатрима који прате његов избор из Дучићеве поезије, он подсјећа да је за великог херцеговачког поету патриотска пјесма увек и љубавна, јер је патриотско осјећање – осјећање заљубљеног човјека, вјерног народу, отаџбини, прецима и потомцима, усмјерено и према прошлости и према будућности.

Његошев духовни потомак

„Његошев духовни потомак, Дучић је неговао култ хероја и култ жртве, одговорност пред историјом и будућношћу. Он стално говори `не бој се хероја него кукавица, не бој се јастреба него кукавица` и кад су непријатељи и кад су на нашој страни, и говори да домаће кукавице увек праве проблем. Издаја долази отуд, а не од храбрих. Храбри ће, каже Дучић, направити неко чудо, продор. С друге стране, то је та универзална страдалничка христолика димензија свијета коју је Дучић осјетио чак и у часу највећег страдања. То су, чини ми се, ситуације које до данас остају некако неухваћене. Бојим се да врло поједностављено схватају Дучића и они који га виде као четника на некој приземној равни политичког понашања, али ваља знати да је Дучић ипак био амбасадор који је представљао земљу преко три деценије. Не можете очекивати од њега да у Америци буде нешто друго него оно што јесте. Он је у том погледу врло досљедан и уз свој народ у страдању“, подскећа Јован Делић.

У његовим „Лирским пољима Јована Дучића“ међу изабраних двадесетак пјесама су „Тајна“ , „Акорди“, „Семе“, „Песма љубави“ и „Песма тишине“, чувена „Песма жени“, али и „Химна победника“, „Аве Сербиа“, „Непријатељ“, „Молитва“, „Човек говори Богу“…

На питање да ли је ријеч о позиву на ново читање Дучића, академик Делић каже да сваки човјек који прави песнички избор увек има неку своју визију тог пјесника и тежњу да истакне једну његову димензију.

САНУ обиљежава вијек и по од рођења Јована Дучића (Фото: Спутњик)

„Ја сам истакао рефлексивну димензију, више него што је други истичу, јер вјероватно није била превише интересантна, можда због тога што није театрална него је запитана и дубока. Занимао ме је тај дубоки Дучић и сигуран сам да су они који осјећају и знају шта је свјетска поезија могли да чују свјетског пјсника. Јер у овом избору нема ни једне пјесме која је испод највишег нивоа, тих двадесетак пјесама које сам презентовао по мом су увјерењу врх Дучића. То је Дучић кога ја осјећам, то је мој Дучић.“

Збрисао своју пјесничку младост

Поред тога што је велики пјесник, према Делићевим ријечима логичан од почетка до краја, он је и стваралац веома суров према себи.

„То је човјек који је строгом селекцијом просто збрисао своју пјесничку младост, своје почетништво. Мислим да ту врсту строгости није чак имао ни Андрић. Јер, замислите да све што сте написали до 1901. године баците у воду. Отуда и она изрека „први се Дучићи у воду бацају“. Кад је правио први избор 1901. године, одбацио је две трећине до тада објављених пјесама, а онда је, када је правио сабрана дјела, одбацио и ову збирку из 1901. То је просто невјероватна строгост.

За писца коментара и приређивача „Лирских поља“, на питање у којим је стихова најснажнији „његов Дучић“, каже да су то они стихови који показују човјека у свој несрећи и немогућности да досегне боголико. Или, како Дучић каже: „Јесмо ли као у исконске сате налик на твоје обличје и данас, ако ли нисмо, каква туга за нас, ако ли јесмо, каква беда за те“.

За писца коментара и приређивача „Лирских поља“, на питање у којим је стихова најснажнији „његов Дучић“, каже да су то они стихови који показују човјека у свој несрећи и немогућности да досегне боголико. Или, како Дучић каже: „Јесмо ли као у исконске сате налик на твоје обличје и данас, ако ли нисмо, каква туга за нас, ако ли јесмо, каква беда за те“.

Дејана Вуковић

Извор: Спутњик