У периоду од петог до једанаестог октобра, колега Стеван Гајић и ја имали смо изузетно интензивну и занимљиву посјету Атини. Програм који смо организовали у координацији са нашим агилним амбасадором Спасојевићем и његовим сарадницима укључивао је предавање и радионицу о спољној политици Србије пред експертима престижног ЕПЛО, затим филозофско предавање које сам одржао у амфитеатру Филозофског факултета, посјету парламенту и разговор са министром иностраних послова Грчке у сјенци професором Јоргосом Катругалосом, као и сусрете са низом других утицајних експерата, политичара и јавних личности попут митрополита Хаџиниколауа, водећег православног биоетичког мислиоца, високог функционера Нове демократије Јоргоса Кумуцакоса и Ципрасовог главног савјетника за спољну политику Евангелоса Калпадакиса.
Лако је примијетити да су питања спољне политике доминирала током ових седам дана. Домаћине, наравно, највише занима све што има везе са Турском, па смо највише питања имали поводом одређеног дипломатског зближавања који имамо са Ердоганом након 2016. Било је ту пуно погрешних информација, спиновања о наводним дозволама Турској да се мијеша у унутрашња питања Србије, и очигледних покушаја одређених дипломатских сила и струја да Грцима потуре приче о томе како смо ми малтене ушли у савезништво са Турском, а све у циљу подстицања Грчке да интензивира своје односе са Приштином и евентуално призна независно Косово. Ову подмуклу нарацију доста успјешно смо сузбијали, али на томе треба сви заједно много више и континуирано да радимо.
Управо док смо били у Атини, Грчка је у парламенту ратификовала веома важан споразум о стратешком партнерству са Француском. Овај споразум укључује аранжмане набавке неколико фрегата, ловаца типа „рафал“ и других врста наоружања, али и обавезу међусобне одбране. Тиме се Француска обавезала на војну помоћ уколико нека друга земља угрожава грчке територијалне воде, а Грчка да шаље своје војнике у подручје Сахела. Важно је истаћи да је ово један од десетак споразума које је Мицотакисова влада склопила улазећи у изузетно активну спољну и безбједносну динамику. Пошто су приликом гласања о последњих пар споразума или гласали за или се уздржали од гласања, поводом овог споразума Сириза је први пут гласала против, оптужујући власт да се упушта у опасан авантуризам.
Стиче се утисак да је Нова демократија након повратка на власт потпуно везала своју судбину за атлантистичке поморске савезнике, покушавајући да искористи њихове погоршане односе са Турском и да појача укупну политику запречавања и изолације Турске, која је са своје стране пројектовала своју моћ у Либији, Сирији, на Кавказу и појачала присуство око Кипра. Грчка је одговорила споразумима са Израелом (што укључује и базу за обуку израелских пилота у Грчкој), Египтом, Француском, или рецимо Саудијском Арабијом, који укључује испоруку система „патриот“ и стотинак грчких војника ангажованих у тој држави. Грчка је једна од ријетких држава која је признала Гваида за предсједника Венецуеле, а са Американцима је ниво војне сарадње подигнут толико да се утврђује пет стратешких америчких база у Грчкој, и од сада се тај аранжман неће обнављати сваке године већ сваких пет.
Експерти блиски власти сматрају да је неопходно да Грчка искористи овај тренутак и заузме водећу улогу у новом редефинисању интереса у источном Медитерану, чврсто се везујући за Американце и њихове традиционалне савезнике из великих ратова. Надају се да би то могло да укључи и подстицај за економски развој, надокнађујући године изгубљене кризом. Сириза, која је дефинитивно заузела простор који је некада држао Пасок, наступа веома критички према читавом овом подухвату. Они тврде да је Грчка у прошлом вијеку, у два наврата, покушала да води сличну експанзивну политику и да је оба пута „добила по носу“, наносећи себи дугорочно огромну штету. Од 1955. у спољној политици држала се резервисано, стабилно, и то је био консензус свих актера. Њихова теза је да Мицотакис напушта ову конзервативну политику и улази у револуционарну промјену позиције Грчке, покрећући нову трку у наоружању и повећавајући дуг који је ионако на 220 одсто БДП.
Занимљиво је да се и Преспански споразум сматра значајним успјехом Грчке управо из перспективе смањења турске моћи у Северној Македонији и њеног сузбијања и на Балкану. На основу тога, поменута атлантистичка и филоалбанска струја у јавном мњењу и елити тврди да би Грчка морала да на сличан начин приступи и проблему Косова. За сада је Канцеларија за сарадњу са Приштином подигнута на виши ниво, а малобројни али гласни припадници „албанског лобија“ тврде да би евентуалним признањем био отворен простор за грчки капитал, али и за генерално побољшање односа са Албанцима. Такође, био би то још један уступак свом најважнијем савезнику, Америци. Отежавајућа околност је што би тај потез био изразито непопуларан међу обичним народом и разумљиво покварио односе са Србијом. Отуд је неопходно да и ми, не чекајући да нас претекну догађаји, са своје стране појачамо своје присуство и видљивост у Грчкој и међу Грцима на свим нивоима.
У сваком случају, Србија мора да постане свјесна промијењене динамике и амбиција грчке спољне политике и да пажљиво прати овај развој, како због сопствених интереса тако и због очигледног потенцијалног повећања тензија око Кипра и читавог тог простора. У Грчкој постоји перцепција да је Ердоган пред обиљежавање 100 година од успостављања модерне Републике Турске спреман и на неке радикалније потезе и тиме Грци оправдавају свој јачи ангажман и сва ова нова савезништва. Ако се уз то дода почетак нове енергетске кризе, постаје јасно зашто врло пажљиво треба пратити овај напети развој између – не заборавимо то – двије чланице НАТО савеза које као да се спремају за међусобни рат.
Миша Ђурковић
Извор: Standard.rs
