Razgovarala: Dubravka Lakić
Srdačan stisak ruke, potom i zagrljaj na pomen odakle stižem, uz njen komentar praćen smehom: „Onda je tebi poznato moje jugoslovensko iskustvo”, koji se odnosio i na njenu ljubavnu vezu sa beogradskim novinarem Draganom Babićem. I razgovor u berlinskom hotelu „Dorint” sa legendarnom pozorišnom i filmskom glumicom i rediteljkom, sa Bergmanovom muzom, nacionalnim blagom Norveške, kako je tamo zovu – sa energičnom i okretnom Liv Ulman (Tokio, 1938) – mogao je da počne.
Njene uloge u ostvarenjima Ingmara Bergmana, a posebno ona u filmu „Prizori iz bračnog života” (1974), napravile su od Liv tokom sedamdesetih godina prošlog veka međunarodnu feminističku i kulturnu ikonu, a njen nordijski izgled i izuzetna lepota bili su oličenje modnog ukusa tog doba. Duga i plodna filmska karijera Ulmanove obuhvata i uloge u mnogim kultnim filmovima poput: „Persona” (1966), „Sramota” (1968), „Krici i šaputanja” (1972), „Lice u lice” (1976), „Jesenja sonata” (1978), „Zbogom Moskvo” (1987), za koje je osvajala brojne nagrade, a tu su i njene režije filmova: „Sofija”, „Kristin Lavrandaster”, „Privatne ispovesti” (prema Bergmanovom scenariju), „Neverna” i „Gospođica Džuli”, koji je snimila 2014. sa Kolinom Farelom i Džesikom Čestejn u glavnim ulogama. Paralelno je u Evropi i Americi imala i zavidnu pozorišnu karijeru, napisala je dve memoarske knjige, iskusila se i kao novinarka, a visoko je cenjen i njen doprinos u ulozi ambasadora dobre volje Unicefa i počasne predsednice Komisije za žene izbeglice.
Jednom rečju, Liv Ulman je doprinela oblikovanju našeg razumevanja ne samo evropskog filma već i aktivnog ljudskog postojanja. Čak i danas kada je u svojoj 87. godini primila nagradu Evropske filmske akademije za životno delo (ima počasnog Oskara), a to je bio i povod za ovaj razgovor, njeno postojanje i prisutnost je tako intenzivno i značajno.
Vi ste ikona evropskog i svetskog filma sa snažnim prisustvom i u humanitarnom radu. Odakle vam toliko energije?
Energija koju imam, jednostavno je došla. Mislim da sam možda u sebi veoma energična osoba čak i sada, iako bi vam moje godine rekle nešto drugačije, ali jesam. Imala sam sreće kao ljudsko biće, jer mi je toliko stvari došlo do izražaja za koje nisam znala da posedujem, a humanitarni rad sa izbeglicama što pominjete, započeo je dok sam još bila na Brodveju radeći mjuzikl kada smo prikupljali novac za Međunarodni komitet za spasavanje. Mislim da je to bilo pre 50 godina, i planirali smo da idemo za Kambodžu i odnesemo lekove, hranu i ostale potrepštine.
Međunarodni komitet za spasavanje je bio najveća organizacija za izbeglice na svetu. I mi glumci smo otišli za Kambodžu i Vijetnam koji je tada upravo bio prihvatio Pola Pota. Na granici su počeli da pucaju na nas. I dalaj-lama mi je govorio mnoge stvari i Eli Vizel, ljudi koji su iskusili svet. I tada sam počela da doživljavam pravi svet i imam neverovatne priče o tome šta znači ne samo darivati u izbegličkim kampovima već i primati. A to što primaš je prijateljstvo. I tako sam postala prva žena ambasador Unicefa.
U vreme o kojem pričamo umetnost je bila veoma važna, moćna i uticajna, a da li je tako i danas?
Bilo je važno tada jer je menjalo ono što ste samo mislili i prepoznavali kao dobrotu, i remek-dela su nastajala, ali je danas umetnost još važnija jer je svet na neki način gori. Evo, važno je što postoji Evropska nagrada za film, ali je, smatram, još važnije da se ljudima podigne svest o umetnosti jer nas ona predstavlja više od svega. Nažalost, umetnost nije uvek subvencionisana kao što bi trebalo, a nama je potrebna jer nam umetnost govori ko smo. Mi smo najvažniji ljudi koji se bave runama (stari germanski alfabet).
Započeli ste karijeru u možda najboljoj deceniji za kinematografiju, šezdesetih godina prošlog veka, šta je evropska kinematografija izgubila ili dobila u poređenju sa tim periodom?
Ne mislim da je nešto izgubljeno, ali mislim da su finansije takve da mnogi ljudi ne mogu da snimaju. Divni filmovi se prave i danas, oni su drugačiji jer se živi u drugačijem vremenu. Kada sam bila mlađa, pokušavali smo da se izrazimo na drugačiji način, ali to je takođe dolazilo iz našeg talenta i iz onoga u šta smo verovali. Danas znam da je važnije nego ikad da prepoznamo ko smo i da ne postoji drugi i drugačiji.
Pred uručenje EFA za životno delo prikazani su inserti iz filma „Prizori iz bračnog života”. Zašto je taj film važan za vas i kako ste se osećali gledajući svoje mlađe ja na ekranu?
Da, bila sam mnogo mlađa, imala sam 35 godina, tako da sam živela više nego duplo od tada. Mislim da sam predložila neke druge filmove, ali sam veoma srećna zbog ovog što su prikazali, jer bar mogu da kažem da to uopšte nije priča o Ingmaru Bergmanu i meni, već o nečemu što je bilo veoma važno u to vreme, da se neko zaista usudio da snimi film o nesrećnim vezama i kako nastavljaš da živiš u njima. Mislim da je to veoma tužan film, ali i u to vreme je bio divan jer žena izlazi iz toga i oseća se slobodno. To je za feministkinje, ali sam sada videla deo toga što kazuje da je to takođe i za čoveka.
Kao glumica, a i kao rediteljka, da li više volite duže probe pre snimanja i kako ste, u tom smislu, sarađivali sa Bergmanom?
Pa, Bergman nije menjao reči scenarija. Nikada nisam doživela da ne voli probe, ali ponekad, kada bi video kadrove, napravio bi drugačiju sliku scene. To bi radio i na snimanju, ali nikada nije promenio nijednu reč, nikada nije promenio, a probe mu se nisu mnogo sviđale. Ja volim probe, ali ne previše, jer mora biti uživo kada kamera krene, jer tu nastaje razlika u tome šta glumac razume, šta snimatelj, kakvo je svetlo i sve to može mnogo da promeni.
Šta ste vi naučili od Bergmana, a šta je Bergman naučio od vas?
Ne znam, ali ga nikada nisam suočila sa tim kada me je upoznao, a video me je u nekim filmovima. I mislim da je tada pomislio: „Mislim da je to osoba koju ne poznajem. Mislim da je ovo osoba kojoj želim nešto da kažem. Mislim da ona to može da uradi jer može da pokaže nevinost, ali i da stvori divnu stvar.” Ali, bila sam veoma mlada i ono što je naučio od mene jeste da volim. Ali znate, taj čovek je bio oženjen nekoliko puta i rekao je da je ovaj film o njegovim roditeljima što je laž. Govorio mi je „Ti si moj ’stradivarijus’”, tako da znaš da sam mu bila novi instrument i mnogo smo radili zajedno. A kada je bio izolovan na svom ostrvu jer mu nije bilo dobro skoro 10 godina, davao mi je i filmove da režiram, pa je nešto naučio od mene, inače to ne bi uradio.
Kada ponekad zatvorite oči i razmislite o prošlosti, šta vam pada na pamet, kakva sećanja imate?
Znate, sada kada imam 87 godina volim da budem sama u svom stanu koji sam imala čak i dok sam pola veka živela u Americi. Volim da budem sama jer tada mogu da budem detinjasta jer to i jesam u sebi, imam 14 godina. Ha! Mogu da pogledam stare fotografije i mogu čak da kažem i: „Zdravo mama, počinjem da te razumem sada” kad joj vidim lice na slici. I ne smatram sebe smešnom zbog toga. Jednostavno, radim ono što sam mogla da uradim da sam razmišljala o tome kada sam bila mnogo mlađa i kada sam se upoznala sa ljudima koji su bili deo mog života. Sećam se mnogo više, to je dobro, i još uvek imam mnogo prijatelja u Americi i u Norveškoj, a većina mojih ljudi su danas deo univerzuma. Kažem univerzum zato što ne verujem da smo ponovo rođeni.
Da li ste sa svim osvojenim nagradama, uključujući i Oskara, a sada i EFA za životno delo, preuzeli tu ulogu legende od koje ste uvek bežali?
Ne, ne, lepo je kada osvojiš nagrade. Činjenica je da ne razmišljam mnogo o nagradama, ali nisam ni skromna.
Da li vam nedostaje prisustvo ispred i iza kamere, radili ste i jedno i drugo?
Volim i jedno i drugo, ali ne bih to uradila sada, nikako. Sada je došlo vreme za mene da se slobodno šetkam. Evo me u Berlinu na svečanosti, a mi smo Evropljani i svi znamo koliko je važnije nego ikad da su Evropljani zajedno i da se borimo. Ne borimo se na loš način, već kroz filmove koji vam nekako promene mišljenje i način na koji sagledavate svet, a on je danas na mestu na kom nikada nije bio. Kada dobitnik Nobelove nagrade popusti i zapravo preda nagradu Trampu, na svima vama je da o tome pišete i pričate.
Da li se prikazivanje žena u filmovima promenilo otkako ste vi započeli karijeru?
Pa, dobri glumci i dobre glumice su i dalje isti. Znaš, upoznala sam Bet Dejvis i Elizabet Tejlor, sve njih, i još postoje žene baš kao što su bile one sa istim talentom. Ali, danas postoji toliko mnogo influensera i oni postaju velike zvezde i zato mi se to ne sviđa. I sve više ljudi počinje da liči na njih.
Izvor: Politika
