Свако добро и узбудљиво позориште има смисла. Некада позориште загребе, некада насмије, или поведе у авантуру. Не мислим да позориште нужно мора да води ка суочавању са одговорношћу. Позориште није настало због одговорности. Ван нашег региона позориште нема задатак
Представа Под оба сунца, према роману Огњена Спахића, у драматизацији Стеле Мишковић и режији Бориса Лијешевића, недавно је премијерно изведена у Краљевском позоришту Зетски дом на Цетињу. Борис Лијешевић је један од најзначајних и најнаграђиванијих редитеља, чије се различите представе истовремено играју у многим регионалним позориштима. Роман Под оба сунца Огњен Спахић стварао је по позиву Краљевског позоришта Зетски дом, а објављен је 2020. године. Роман је ушао у најужи избор за Нинову награду.
Улоге у представи тумаче Срђан Граховац, Варја Ђукић, Марија Маша Лабудовић, Вуле Марковић, Јелица Вукчевић, Горан Вујовић и Јелена Лабан. Сценографију потписује Јања Ваљаревић, костимографију Лина Лековић, музику Нина Перовић. Асистенткиња режије је Нина Мартиновић, а костимографкиње Миа Ђуровић.
МОНИТОР: Како сте се ,,сусрели” с романом ,,Под оба сунца”. Прича о великој, а довољно неиспричаној црногорској теми, за коју многи млади људи у Црној Гори и не знају. Шта Вас је највише привукло Спахићевом роману?
ЛИЈЕШЕВИЋ: Веома се радујем да сам са Огњеном сарађивао. Он је специфичан стваралац ријетког сензибилитета. Лидија Дедовић је имала идеју да споји нас двојицу. Предложили смо му да написе нешто за Зетски дом и добили Под оба сунца. Сусрет са романом пратило је осјећање аутентичности. Како сам читао све више сам се утврђивао у ставу да је Огњен дао најбоље од себе и код карактеризације ликова и приче и контекста. Препознао сам његов особени стил, изолованост и тјескобу у којој живе јунаци.
МОНИТОР: Од саме најаве очекивало се много, нарочито што се ради о домаћем дјелу, о роману који је имао одличне критике, о важној теми. Како је настајао драмски текст, који је радила Стела Мишковић с којом имате дугогодишњу сарадњу. Шта Вам је било најважније у самом тексту?
ЛИЈЕШЕВИЋ: Увијек је најважније допријети до суштине текста, ликова, радње и то изразити на сценски начин. Пробе су биле узбудљиве, стваралачке, инспиративне. Облик представе се помаљао из текста. Ми смо ишли ка њему. Све је настајало са нама. Представа се рађала из пробе, из нас, из круга у коме смо сјеђели. Тај круг је важан јер у њему нема повлаштених. Ниједна позиција у кругу није важнија од других. Сви су једнаки, сви се добро виде у кругу и сви су добродошли. Круг је почетак стваралаштва. Проба мора да буде стваралачка и стварајућа и трагалачка. Да знамо сви да ништа није унапред направљено него да настаје сад са нама, из нас.
Увијек је лијепо радити праизведбу неког комада, а нарочито ако је то први пишчев професионални сусрет са позориштем, одговорност је утолико већа. Често сам мислио на Огњена док сам радио и да ли ће му се допасти. Ноћ када је он долазио на пробу била је толико узбудљива и креативна. Он је више пута наглашавао да се не разумије у позориште, а тако је добре предлоге давао. Изоштрио нам погледе. Веома сам био сретан кад је добро реаговао на пробу. Надам се да ћемо поново сарађивати. Он је поштен писац. Неколико дана прије прве пробе ишли смо на светионик на Валданосу гдје се прича догађа. И то је било снажно искуство које ми је приближило садржај.
Извор: Монитор
