Од прије неки дан је Студентски парк у Подгорици украсила монументална лигатура вајара Мишка Бабовића, која представља фрагмент Октоиха из штампарије Црнојевића. Тешко да смо за овдашњи универзитетски амбијент могли наћи бољи и љепши визуелни мотив од овог и оваквог. Јер, штампарија Црнојевића је својим технолошким дометом онога времена, али и садржајем којим се бавила, постала и остала симбол наше аутентичне науке и просвете – истовремено.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Појам лигатуре у медицини значи ушивање или преспајање (крвних судова нпр.), док у писмености и књижевности представља феномен ушивених или спојених слова (два или више графема). У средњовјековном начину писања, а касније и штампања, такав начин записивања словних знака се често користио, ради естетских захтјева свештеног текста али често и ради практичних потреба скраћивања или пак акцентовања неког израза.
У конкретном случају ријеч је, очигледно о спајању слова „Р“ и „Њ“ што је умјетнику Бабовићу, како сам признаје, дало могућност садржајног вајања и грађења несвакидашњег споменика наше писмености. Словни дует „РЊ“највјероватније се тиче контекста неке ријечи као што је „вечерња“ – у смислу службе, богослужења, каквих има у Октоиху на претек.
Симболички гледано, у црквеном календару и по одредбама црквеног типика, вечерњом службом почиње нови дан, што би за наш Универзитет и просвету, значило и неко ново свитање и отварање нових обзорја.
До читања у наредном броју.
