Пише: Душан Весић
Марко Брецељ је имао двадесет три године кад је објавио албум „Цоцктаил“. За 1974. годину, у којој су фестивали забавне музике још били главна уточишта популарне музике, његов приступ, у корену ипак ослоњен на блуес, био је више него авангардан. Брецељ је често умео да буде сасвим неразумљив широј публици – чинило се да је чак уживао у томе – али његов рад је ипак препознат, макар наградом Седам секретара СКОЈ-а, годину дана касније. Можда и због тога што га је Бојан Адамич, најзнаменитије име словеначке музике, узео под своје, крчио му пут и чувао му леђа. Такви какав је Брецељ воле да буду сами, али не могу сами. То је била занимљива и вредна комбинација: главни човек мејнстрима и неко ко – видећемо то касније – буквално повраћа по мејнстриму. Код Брецеља, од оца Словенца и мајке Српкиње из Сарајева, спајало се често неспојиво. Он се пак није трудио да те своје различите полове споји, чинило се чак да је желео да их што више удаљи. Рано је добио титулу „уметника крајње нефлексибилности“.
Једну песму са албума урадио је с групом Седем светлобних лет. Већина чланова била је из Љубљане и околине, али један је био из Марибора (Брецељ је долазио из Копра). Адамич их је спојио. Кажу, спојио је три различита словеначка темперамента. То још није било све. Ту су се срели Брецељ и Борис Беле, син хрватског официра ЈНА на служби у Љубљани, који је само додао крупан комад на то културолошко шаренило. Адамич је правилно проценио да је Белеовом бенду био потребан фронтмен, да би заокружио њихов недовољно артикулисан прог роцк, а да је Брецељу био потребан бенд, да би га неко држао под контролом. Пошто је Беле на неки свој необичан начин био опседнут булдожерима, до заједничког имена дошло се лако. То је било почетком 1975. године.
Брецељ је још имао да одради фестивал Југословенске радио-телевизије у Опатији, где га је Адамич убацио по републичко-покрајинском „кључу“ – јер би га иначе било тешко убацити. Иронична, феминистичка „Растемо“, без певљивог рефрена, свакако није била песма за фестивал шлагера, на којем је важило правило да се „не таласа“, јер, забога, то је гледала цела Југославија. Пошто је Брецељ већ почео да ради с бендом, решили су то тако да су Брецељ и Беле наступили као Дуо Булдожер. То је било 13. фебруара 1975. године. Тачно је, дакле, пола века Булдожера.
Тог пролећа и лета радили су марљиво и снимили албум у Љубљани, у тада најбољем југословенском студију. Остао је нејасан пут којим је трака „Пљуни истини у очи“ дошла у руке Драге Диклића, директора Алте, тада практично једине приватне дискографске куће у Југославији. Диклић је имао уговор с ПГП РТБ-ом да ће овај умножити и дистрибуисати све што Алта пошаље. Везала су их, уосталом, добра заједничка искуства с плочама „Не дај се, Инес“ и „Тиме ИИ“. У ПГП-у нико није слушао Булдожер, није им то био посао, само су послали на штампање. Ни омот није могао да им скрене пажњу јер је због компликоване израде – био је то до тада невиђени буклет од дванаест страна суптилне зајебанције – штампан у Марибору.
То је био вероватно једини начин да се догоди највећа диверзија у историји југословенске музике. Нико у то време то не би објавио. Чак не ни зато што је плоча можда могла бити препозната као антирежимска (мада то није била, она је само имала искусан хипијевски одмак од сваке политике), него зато што је вређала добар укус естаблишмента. Можда би неко и пустио ту плочу негде на неком радију, мада главни јунак на самом почетку тражи идеално место за самоубиство у идеалном друштву у којем нема разлога за самоубиство, али нико не би пустио плочу на којој се пева о вашима као кућним љубимцима, па се на крају песме јунак још исповраћа у микрофон. Сигурно је да би и то и данас, у времену без цензуре, изазвало згражавање. Мада, ако ћемо поштено, већ после првог слушања остајао је утисак да се Брецељ није исповраћао само по вашима него по свему.
Јер, „Пљуни истини у очи“ је био програмски албум чија је идеја од прве до последње рилне класична иконокластика, потпуно непоштовање вредности система. Направили су комедију од свега чега су се сетили. Мада су сви били одлични музичари, иронизовали су саму роцк форму, иронизовали су тематику, иронизовали су, на крају, себе саме. Било је критичара који су хтели да их прогласе имитаторима Франка Заппе, али то напросто није било могуће. Брецељ је био луђи и забавнији од сваког Заппе.
Ништа није толико отворило сцену према заузимању сопственог ауторског става као што је то учинио албум „Пљуни истини у очи“ 1975. године
У то време изгледало је да је утицај Бијелог дугмета на југословенску сцену неупоредиво већи него што је био значај Булдожера. Из данашње перспективе знамо да је Бијело дугме пресудно утицало на развој индустрије, али да је Булдожер пресудно утицао на креативност сцене. Из утицаја Булдожера изашли су бендови високе ауторске културе. Изборена је дотад неслућена слобода уметничког изражавања унутар роцка и назначио цео нови хоризонт могућности. Ништа није толико отворило сцену према заузимању сопственог ауторског става као што је то учинио албум „Пљуни истини у очи“ 1975. године.
Педесет година? Зар већ?
Извор: П- Портал