Пише: Лидија Глишић
Ако бисмо били благи према себи, рекли бисмо да данас робујемо трендовима, неконтролисаној потрошњи, диктату вјечне младости, интернету… Али савремено ропство без окова много је озбиљније, перфидније и у “чича-Томиној колиби човјечанства” данас држи близу 50 милиона људи.
Да јуче нијесмо обиљежили Међународни дан укидања ропства, који традиционално осване пун пригодних текстова, могло би се помислити да нам недостаје довољно добрих повода да о овој теми говоримо и свих других дана.
Прије само нешто више од вијека и по, Америка је пописом становништва посљедњи пут у историји једне државе јасно утврдила број робова у укупној популацији – близу четири милиона људи, што је тада било скоро 13 одсто становништва. Зато не чуди ни податак да је отац америчке нације, Џорџ Вашингтон, у своју вјештачку вилицу уграђивао зубе робова са свога имања.
Страхиња Маџаревић: Српска епска поезија је скривено филмско благо
Ови подаци су само подсјећање да ропство у ланцима није било ни тако давно, нити се дешавало некој другој цивилизацији, већ оној која себе сматра колијевком западне демократије и људских права. Ако ћемо искрено, ни европским колонијалним силама попут Уједињеног Краљевства, Француске, Холандије, Шпаније, Португала није сметало звецкање ланаца над поробљеним народима. Бруталност колонијалних господара над домородачким становништвом била је нељудска.
Поставља се питање: како је могуће да је хришћанска Европа, у три вијека своје историје, од шеснаестог до деветнаестог, створила највећи и најбруталнији систем ропства у људској историји?
Одговор лежи у капитализму. Потреба за убирањем профита и богатства затварала је очи европским освајачима пред хришћанским и личним моралним назорима.
Иако је данас робовласништво кривично дјело у свим националним законодавствима и забрањено међународним правом, моралне скрупуле “новоосвајача” лако се распрше пред профитом. Ропство је само попримило другачије прикривене облике.
Најчешће се као нови облици ропства наводе присилан рад, трговина људима, дужничко ропство, принудни бракови и експлоатација миграната. Али мислим да се при том заборавља прекаријат – као нов друштвено прихватљив облик савременог робовања који је створио и нову друштвену класу. Прекаријат је друштвена група људи чији је живот обиљежен сталном несигурношћу, недовољним правима и недостатком економског и социјалног ослонца.
С друге стране, њиме се омогућава енормно богаћење крупног капитала који разара све оно што је пролетаријат стекао у вијековима борбе за достојанствен положај радника. Револуције, штрајкови, покрети, синдикати и изборене слободе – све је то избрисано појавом прекаријата.
Прекаријат није ропство, али носи елементе зависности, немоћи и експлоатације.
Радник ове нове класе, за разлику од роба, има формалну слободу, али је системска несигурност толика да га суштински враћа у сличан положај обесправљености. Неплаћени рад замијениле су мизерне плате, а физичку присилу тржишна доминација. Иако га нико не спречава да оде, он реалну алтернативу нема.
Однос прекаријата према ропству сличан је односу неоколонијализма према колонијализму – контрола без формалне окупације. Велике силе и данас намећу својеврсну робовску зависност мањима: кредитима, дуговима, политичким притисцима, војном и технолошком доминацијом, као и меком моћи кроз медије и културне утицаје.
И тако опет долазимо до капитала, истог оног који је “добре” хришћане прошлих вијекова претварао у немилосрдне робовласнике.
Зато је данашње лицемјерје нових робовласника једнако лицемјерно званичном америчком наративу: да постоји запис који каже да је Џорџ Вашингтон за 9 здравих зуба својим робовима исплатио 122 шилинга!
Извор: РТЦГ
