Пише: Лидија Глишић
У зимски дан, насред механе, окупили се мушкарци око гусала. Чује се: “Уранила Косовка дјевојка, уранила рано у недјељу, у недјељу прије јарка сунца…” Да је ово филмска сцена, камера би са бркатих гостију прешла на гусле, затим на женску руку која њима клизи, па на пламеном обасјано лице жене која први пут пјесму “Косовка дјевојка” доноси у народ. Била је то слијепа, безимена гусларка – слепица.
Захваљујући њој, као и Живани, Јеци, Степанији и другим слијепим женама које су се храбро прихватиле овог традиционално мушког инструмента, ухваћен је дух епског предања који се до данас преноси с кољена на кољено.
Ива Ненић, ауторка књиге Гусларке и свирачице, подсјећа да се у Вуковој преписци са Максимом Ранковићем помиње и препоручује слепица Ружица, коју Ранковић ласкаво назива “Омиром (Хомером) српских шљепица”. Слависта Павле Ровински пише о „тетка Наги“, слијепој гусларки из Црне Горе, која је у првој половини 19. вијека путовала на коњу и зарађивала гуслањем с таквом вјештином да јој, према Ровинском, “никакав гуслар није могао руку турит“.
Ових дана, када слушамо мрачне статистике и анализе о насиљу над женама, ова углавном прећуткивана чињеница да је међу женама тог патријархалног времена било оних које су се ухватиле гусала, фруле и двојница дјелује као подсјетник на коријене једне сложене, вјечне приче о равноправности и неравноправности полова.
Слијепе жене, нефункционалне у суровом времену које је цијенило прије свега физичку снагу, управо захваљујући том свом хендикепу, постајале су нека врста народних интелектуалаца, талентоване за нарацију уз гусле која се у усменој традицији нарочито цијенила.
Слепице, како су их звали, помињем зато што из свог мрака бацају једно посебно, другачије свјетло на положај жене у изразито патријархалном друштву које није почивало на идеологији, већ на строгој подјели мушких и женских улога. Зато су и слепице, упркос друштвеним баријерама, могле да пјевају уз гусле мушкарцима, док су им жене код куће држале породицу.
Ти први кораци жене из интимне атмосфере дома на јавну сцену резервисану за мушкарце, нијесу пролазили без осуда и увреда са којима су се гусларке морале изборити, правећи нову подјелу мушко-женских улога.
Моћ мушкарца тога времена огледала се у радикалним ситуацијама – рату, тешким физичким пословима, заштити заједнице. Мушкарац, који је због таквих послова често страдао, био је цијењен као редак “ресурс” кратког трајања.
Ако улогу мушкарца и жене сагледамо из данашњег угла, јасно је да полови нијесу једнаки по идеологији, већ по стварној способности жене да обавља све што може и мушкарац, често и више од њега. Зато је свако наметање мушке доминације, нарочито силом, недопустиво и потпуно неутемељено у реалним друштвеним односима.
Подсјећајући да су жене некада биле господарице свакодневног породичног живота, што су најчешће и данас, сјетимо се да се код нас и даље у неким породицама пита најстарија женска особа – баба. О томе су духовито говорили и неки наши политичари, објашњавајући да је њена ријеч у кући посљедња.
Страхиња Маџаревић: Српска епска поезија је скривено филмско благо
Ако загребемо дубље у словенску традицију, наилазимо на тезу да је патријархални модел можда дошао касније, а да је најстарија словенска цивилизација била матрицентрична, можда и матријархална. Занимљива су нека антрополошка становишта која указују да је мајка била централна тачка породичне, културне или симболичке организације, да је жена била средиште породичних односа. Чак и када је политичка моћ била у рукама мушкарца, женска фигура била је кључна за заједницу у којој доминирају женски симболи, богиње и митолошки и религијски архетипови.
Иако псеудоисторијске, ове хипотезе указују да је историја односа између мушкараца и жена одувијек била сложена. Упркос томе, жене су и у најтврђим временима, у срединама гдје је мушка моћ била дио општег поретка, успијевале да за себе пронађу простор, глас, смисао и достојанство. Слијепе гусларке нас подсјећају да женска снага у нашој традицији није увијек била видљива, али је увијек била присутна.
Извор: РТЦГ
