Пише: Анте Томић
Наша је невоља, ово ће звучати чудно, што се у Хрватској не живи лоше. Уз рекордно ниску незапосленост и добре плаће, уз непрекидан низ изузетно профитабилних туристичких сезона, с Непалцима који нас служе храном и Филипинцима који нам раде на скелама, с милијардама које Европска унија великодушно улијева у хрватску економију, ХДЗ једноставно није могао изгубити избори. Наравно, улога ЕУ је кључна. За разлику од пркосног Зорана Милановића, који трагично прецењује свој значај и стално нешто суверенистички приговара ЕУ, Андреј Пленковић је послушно, умиљато европско штене.
Пленковић је добио новац из Брисела да себи купи још један премијерски мандат, уз повишице за умирење пензионера, државних службеника и здравствених и просветних радника. Када их је све поткупио, са захвалношћу су изабрали њега и његову странку, не марећи много за безброј афера министарских лопова и корумпираних судија. Морално анестезирани бирачи у сриједу 17. донијели су ХДЗ-у високу, недостижну цифру од шездесет и једног заступника. Већини људи треба седамдесет шест. Тај јаз није мали, али је свакако достижнији од оног на другој страни. Зоран Милановић је са коалицијом Ријека Правде освојио само четрдесет два посланичка места.
Резултати избора су се показали много извеснијим него што смо очекивали. Када је председник земље прошлог месеца изашао са смелом, лудом и помало понижавајућом идејом да оде на дан премијера, деловао је као победник. Дошавши у велики цунами незадовољства јавности који је уследио после срамног избора Ивана Турудића за главног државног тужиоца, Милановић је деловао као љути анђео осветник који ће пламеним мачем посећи хадезеовско јаружање. А ХДЗ се стварно уплашио. Потресао се цео државни систем. Уставне судије су ужаснуте прднуле у своје црне тоге.
Четири разлога Милановићевог неуспеха
Али, Милановићев тренутак тријумфа је брзо испухао. Постоји неколико разлога за то. За почетак, кавгаџија се непромишљено уплео у мрежу Фејсбук преписке са министром Олегом Бутковићем, а на Фејсбуку, као што знамо, нико никада не испадне паметан. Под два, председник је направио и познату грешку левичарских кандидата. Хтео је да угоди бирачима десно и окружио се скандалозним типовима попут Туђмановог генерала, осуђеног привредног криминалца Љубе Ћесића Ројса, што је само обесхрабрило оне пристојне људе који су размишљали да заокруже листу Река правде. Под три, јавност са сјећањем на винску мушицу потпуно је узнемирила што је Пленковић осумњиченог Турудића ставио у врх репресивног апарата. Афера је умрла, као што обично афере не трају дуго. Новине излазе сваки дан, а ново ђубре једноставно је затрпало старо. Коначно, под тачком четири и прије свих осталих тачака, већ смо рекли да се у Хрватској не живи лоше.
У ствари, то би ускоро могло постати гадно. Економски аналитичари упозоравају да ће поплава европског новца пресушити и да ћемо годинама беспомоћно зевати на дну, затрпани муљем и запетљани у увеле реке, али нико не жели да га узнемиравају суморне прогнозе песимиста. . Бирачима је једино важно да тренутно нису сиромашни, а какви ће бити у неодређеној будућности важно им је колико и глобално загревање, микропластика у океанима или победник следеће сезоне кулинарске емисије. Вечера за пет.
Све то заједно оставило је Милановића и коалицију коју је насумично саставио далеко од могућности да скупе скупштинску већину. Истина је да је СДП на изборима добио далеко више него што би добио да се предсједник није умијешао, али то ипак није било довољно да се након осам година сруши очигледно лоша, дубоко компромитована власт.
С друге стране, ни ХДЗ није безбрижан. Међутим, прасићи које су направили ослабили су их. Ако Пленковић жели да настави да влада, не може се више хвалити као некада. За већину, он мора да тражи помоћ удесно, а сви у његовом комшилуку који имају било какав углед окрећу главу са гађењем. Мост, странка конзервативних поштених људи, прва га је хладно испратила. Католички фанатици, ксенофоби и антиваксери већ су имали једно лоше искуство са Пленковићем и нико им не може замерити што су са својих једанаест заступника одлучили да остану у сигурној заветрини опозиције. ХДЗ ће зато скупљати махунарке од либералних странака, представника мањина, а посебно је болесно што ће морати да лиже неке хуље и гадове горе од себе. Невероватно, таквих има у Хрватској.
Завичајни покрет је релативно млада странка. Настала је у чудним околностима, захваљујући популарности тамбурашког певача. Некада су га доживљавали као непомирљивог хрватског домољуба, иако за то није било много основа. У ствари, његова жена је америчка Српкиња. Све нас је слатко насмејало када се открило да је у младости чак сарађивала са једним четничким листом из Питсбурга. Али, добро, то је сада прошлост. Пре две и по године певачица тамбурашких и забавних бендова разишла се са остатком Завичајног покрета, а за председника су изабрали Ивана Пенаву, градоначелника Вуковара, професора физичког васпитања који се прославио ломљењем ћириличких натписа.
Наставили су, мање-више отворено, да усташе. И успело им је, јер усташање у Хрватској увек има своју верну публику. Срамота ме је да кажем, скоро две стотине хиљада је гласало за њих. Углавном љубитељи српског турбо-фолка. Од оних који су одушевљено дигли руке и певали заједно са Ацом Лукасом, од почетка до краја његовог величанственог концерта у загребачкој Арени, већина су гласачи Завичајног покрета.
Негатори јасеновачког геноцида, који су се у црним униформама постројили код Блајбурга док их аустријске власти нису разбиле, нису ту да самостално владају, већ су ту да муте воду. Овога пута освојили су четрнаест посланичких места, па се понашају као да су директори универзума. Разметају се, шепуре се, мисле да су паметнији него што јесу. Убрзо након избора кренула је прича да Пленковића у замјену за сарадњу траже четири министарства у новој влади, а међу њима, као посебну посластицу, Министарство културе, у које ће инсталирати озлоглашеног Златка Хасанбеговића. ХДЗ тврди да је то лаж, да још нису преговарали о подјели министарстава, али познавајући хрватске десничаре и њихов осјећај за мјеру, закључујемо да би то ипак могло бити истина.
У сваком случају, преговори ће бити тешки. Представници Завичајног покрета отворено су ХДЗ назвали велеиздајничком. Штавише, тврђи међу њима то и даље тврде. Пленковић је, пак, тајно снимљен када је само неколико дана уочи избора Ивани Пенави и друштву рекао: „То су корумпирани људи“. Зло. Зли људи са којима нећемо имати посла. Дилеме нема. Немојте се заваравати, то су њене десни, наше су Хрвати. Нису.“
Љубазно се насмијешити злим људима и очекивати од њих да вас подрже у настојању да освојите трећи премијерски мандат за Пленковића ће бити изузетно захтјеван задатак. Није да је гадан човек, али порција срања пред њим овога пута је заиста обилна. Усташка Спадала ће вјероватно повући дио својих услова за сарадњу, јер је на крају све само бизнис, једино што усташу Спадалу одушевљава је новац, али у једном су непоколебљиви. Покрет Отаџбина не жели да дели власт са Србима. Одлучно одбацују Милорада Пуповца, једног од најоданијих Пленковићевих савезника у последњих осам година.
Ово је тачка у којој би преговори могли пропасти. Домовински покрет би ХДЗ одвео до саме ивице деснице, можда га гурнувши преко ивице у провалију. Влада без представника српске мањине једноставно је лоша по наш углед. То се никако не би допало Европској унији. Андреј Пленковић више не би био обожавани мезимац Брисела, а то му је само стало. Да он лежи на тепиху са све четири подигнуте шапе, а Урсула фон дер Лајен га чеше по стомаку.
Извор: Радар
