Пише: Лидија Глишић
Када је 1915. године контроверзни умјетник Марсел Дишан из Париза стигао у Њујорк, америчка пријестоница културе и умјетности дочекала га је као аутора тада већ чувене слике „Акт који силази низ степенице.“
Ускоро ће овај умјетник одбацити четкице и боје, и двије године касније, својим пријатељима из Друштва независних умјетника коме је и сам припадао, за изложбу у једној њујоршкој галерији понудити керамички писоар окренут наопако. Под псеудонимом Р. Мут, Дишан ће тако Америци открити реди-мејд (реадy-маде) дјело, по фабрици која производи писоаре, названо „Фонтана“.
Мијењајући из коријена статус умјетничког дјела и умјетника, Дишан ће приказати један нови умјетнички поступак којим „фабрички произведене предмете умјетник, својим избором, уздиже до статуса умјетничког дјела”, како је то описао Андре Бретон. Стављајући их у нови контекст, давао им је потпуно ново значење, и тако постао претеча концептуалне умјетности и умјетничког перформанса.
Док је овакав Дишанов потез шокирао колеге, приређиваче изложбе, “Фонтана” је стотинак година касније проглашена за најутицајније умјетничко дјело 20. вијека.
Марсела Дишана данас помињем не само зато што је њујоршка изложба затворена баш јуче, додуше прије више од једног вијека, већ због тога што је концепт његове умјетности отворио врата данашњој дигиталној реди-мејд појави – интернет мимовима.
Истргнути из уобичајеног контекста, реинтерпретирани, дигитални мимови функционишу по сличном принципу: узимају познате слике, фразе, симболе и преносе их у нови контекст, дајући им ново значење.
Баш као што је Дишан оспоравао ауторитет музеја и умјетничке елите, мим култура игнорише ауторитет високе продукције. Свако може да створи мим, а његов успјех зависиће од препознатљивости и интерпретације у заједници којој је намијењен — не од његове естетске или техничке вриједности.
У том смислу, можемо рећи да су интернет мимови дигитални потомци реди-мејда. Умјесто галерија “излажемо” их на друштвеним мрежама, кустосе су замијенили алгоритми, а посјетиоце изложби корисници интернета. Али суштина остаје иста: радикална промјена контекста кроз једноставан чин реинтерпретације.
Мим је савремени мит, како Ролан Барт каже „порука без пошиљаоца“. Његова снага лежи у томе што изгледа као шала, али у себи носи друштвено кодиране вриједности, норме и идеологију. Управо зато мим може бити и средство отпора путем критике система, али и оруђе манипулације.
Лимор Шифмен запажа да се „интернет мимови могу сагледати као постмодерни фолклор путем којег се конструишу дијељене норме и вриједности кроз културне артефакте као што су фотошоп слике и урбане легенде.“
Популарност у Црној Гори интернет мимови дугују својој природи која их је позиционирала на границу између фолклора и популарне културе. Мимови откривају како друштвене заједнице сагледавају свакодневне феномене, политику, идентитет, хумор.
Локални контексти при том играју кључну улогу: мим који је разумљив и духовит у Црној Гори, многи корисници ван овог простора неће разумјети. Управо у том препознатљивом духу леже њихова популарност и утицај јер је за успјех мима потребно да публика разумије изворни контекст из којег је настао. Ово предзнанје, информисаност о актуелним догађајима, друштвеним и политичким приликама, значењима популарне културе и традиционалних симбола, предуслови су за путовање свијетом мимова.
Користећи препознатљиве фолклорне мотиве, пословице, узречице, легенде, карактерне особине, идентитетске стереотипе стављене у контекст савремених збивања, зачињени иронијом, мимови се шире дигиталним свијетом попут усмених предања.
Наравно да мимови не круже тек тако интернетом. Иза успјешних мимова стоје аутори који добро знају коме, шта и зашто поручују. То је посебно важно за мимове који изражавају политички став или критику, нарочито актуелне пред политичке изборе, у току протеста и друштвених турбуленција: брзо се шире, не садрже заморне текстове, слика и кратка порука гађају право у мету.
Захваљујући својој неограниченој моћи поновне интерпретације, данас се говори о хипермиметичкој ери која ствара небројене слојеве значења, гдје мимови постају садржаји сами по себи.
Рушећи табуе којима смо склони, релативизујући митове које узимамо здраво за готово, новим читањем старих симбола, мим нас преиспитује тамо гдје смо најосјетљивији — у дубинама нашег идентитета и наших увјерења.
Зато мим зна и да заболи.
Извор: РТЦГ
