Пише: М. К. Бадракумар
Амерички председник Џо Бајден је изненадио јавност током прес-конференције испред Беле куће, у четвртак (3. октобра) када је, у суштини, поручио да не искључује могућност састанка са руским колегом Владимиром Путином на предстојећим самитима Г20 или Азијско-пацифичке економске сарадње. Бајден је, у извесном смислу, дао сигнал: „Баркис је вољан.“ Или, како је рекао: “Сумњам да ће се Путин појавити.”
Како то обично бива на оваквим конференцијама у Белој кући, председник САД је својевољно одабрао да одговори на питање дописника ТАСС-а. Новинар је, наравно, знао да Бајден има информацију о томе да се Путиново путовање на „западну хемисферу“ због присуства на самиту Г20 у Рију, 18. и 19. новембра, активно разматра у Кремљу.
Бајден и Путин свакако имају много тема за разговор, али посебно је занимљиво да је Бајден показао интересовање за сусрет само дан након масовног иранског ракетног удара на Израел, који је дошао као гром из ведра неба и драматично преокренуо наслеђе његовог председништва.
Сходно томе, не треба се изненадити ако блискоисточна криза буде доминирала на састанку двојице лидера у Рио де Жанеиру, ако до њега уопште и дође. Рат у Украјини неумитно се ближи руској победи. Бајденов интерес је у томе да се некако побрине да се капитулација Украјине – и понижење НАТО-а – пролонгирају до 20. јануара. Али, за то му је потребна и Путинова сарадња.
Амерички парадокс
У међувремену, несаницу код америчког председника изазива ситуација на Блиском истоку, која може неконтролисано прерасти у регионални рат. Овде Путин није проблем, напротив, могао би бити решење.
Сасвим извесно, разлике у политици између Бајдена и Нетанјахуа постоје, што је само по себи очекивано с обзиром на њихове различите приоритете као политичара. Штавише, чини се да је тренутна криза у односима Сједињених Држава и Израела прилично озбиљна, али колико је тога само за потребе јавности, а колико је стварно, остаје велико питање. Оно што је јасно, прелазак из рата у „дипломатски ред“ тренутно није ни на видику.
Међутим, Сједињене Државе и Израел су веома чврсто повезани. Нема сумње да Бајден омогућава несметану помоћ тој земљи у њиховим ратним напорима и у одржавању економије. Вашингтон, поред тога, блокира све потезе у Савету безбедности Уједињених нација који позивају на прекид ватре, што у самом корену сасеца напоре за мир.
Полазећи од тога, ирански ракетни напад на Израел треба ставити у ширу перспективу. Уместо ратоборног чина, он се може посматрати и као мера принуде да се Израел примора на повлачење своје копнене офанзиве на Либан. Председник Масуд Пезешкијан је открио да је Иран до сада био крајње уздржан у заустављању израелских злочина, само због молби западних лидера да би то пореметило преговоре о прекиду ватре у Гази, који су, наводно, у кључној фази. Али Запад није одржао своје обећање, не остављајући Ирану било коју другу опцију, осим да делује.
Пасивност или неактивност пред немилосрдним дивљањем Израела против палестинског становништва, са циљем етничког чишћења, створили би непријатну и узнемирујућу ситуацију за Иран, који се представља спасиоцем потлачених муслимана. Осим тога, читава иранска стратегија одвраћања била је на великом испиту.
Руска игра
Бајден је у овој ситуацији „као мачка на врелом лименом крову“. Блискоисточни рат је последња ствар коју жели. Али он нема контролу над Нетанјахуом који већ планира следећи ескалаторни корак. Што се тиче Ирана, њихов осећај огорчености због западне перфидности и „моралног банкрота“ је огроман. Кредибилитет САД је претрпео тешке ударце широм западне Азије.
Да се вратимо на Путина. На блискоисточној шаховској табли, Русија има велики значај. Односи Русије и Ирана данас достижу историјски ниво. Руске изјаве су последњих година веома критички настројене према Израелу. Такође, Москва је отворено одржавала контакте са групама које чине Осовину отпора.
Руска дипломатија у ширем смислу настоји да израелско-палестински сукоб доведе у средиште међународне политике. У протеклој години, безбедносне консултације између Москве и Техерана су значајно интензивиране. Појавили су се и неки извештаји о томе да Русија преноси напредну војну опрему како би ојачала иранску ПВО.
Русија је једина земља коју је Иран унапред обавестио о свом ракетном удару на Израел, што је јасна симболика. Према познатом америчком подкасту Judge Napolitano: Judging Freedom (ОВДЕ), руска поморска флота у источном Медитерану оборила је 13 израелских пројектила прошле недеље у близини Либана.
Очигледно погубљен, Нетанјаху покушава да телефонски контактира Путина последњих неколико дана, али позив тек треба да се материјализује. И на дипломатском плану, Русија је истакла највећи значај који придаје односима са Ираном.
Јасно је да Сједињене Државе осећају императив сарадње са Русијом. Оно што би могло бити прихватљиво за све актере јесте размена пропорционалних удара између два западноазијска играча (Израела и Ирана, прим. НС), уобличена у пажљиво калибрисане медијске кампање. На пример, циљани напади на појединачна војна постројења, који би „сачували образ“ Израелу, а истовремено не би изазвали велики рат. То је пожељан сценарио и за Иран, јер тако избегава непотребне ризике и чува адуте за регионалну игру моћи која ће се, по свему судећи, дуго играти.
У крајњој линији, битне су америчко-израелске намере. Фајненшал тајмс је цитирао израелске изворе, који казују да је план игре – нанети максималну штету иранској економији како би се покренуо латентни „протестни потенцијал“ иранског друштва. Израелци се очигледно надају да ће кредибилна агенда промене техеранског режима наћи одјек у Вашингтону и привући америчку интервенцију.
У сваком случају, Бајденов потез да ступи у контакт са Путином сугерише да треба искључити америчку војну интервенцију. С друге стране, историјски руско-ирански пакт о безбедности, за који се очекује да буде потписан током предстојећег самита БРИКС-а у Казању, 20-22. октобра, даје Ирану много више „стратешке дубине“ за преговоре са Западом.
Снажно савезништво
Интерес Русије лежи у јачању одбрамбених способности Ирана и даљем напредовању у широко заснованој билатералној сарадњи, која је усидрена на економском плану, у условима санкција. На паралелном колосеку, Москва ради на унапређења интеграције Ирана у пројекат Велике Евроазије. Укратко, Русија је данас актер који подстиче стабилност и предвидљивост у Ирану и његов мир са самим собом и са регионом.
Руски министар спољних послова Сергеј Рјабков рекао је новинарима у четвртак, у Москви: „Ми смо у најближем контакту са Ираном у вези тренутне ситуације. Делимо сјајно искуство сарадње у различитим областима. Мислим да је ово тренутак када су наши односи посебно важни.” Иначе, председник Пезешкијан примио је у понедељак, 30. септембра, у Техерану премијера Русије Михаила Мишустина, који је боравио у посети Ирану до неколико сати уочи лансирања иранских балистичких ракета на Израел.
На састанку Савета безбедности посвећеном развоју догађаја у западној Азији, стални представник Русије при УН Василиј Небензја изјавио је: „Као део свог мандата за одржавање међународног мира и безбедности, Савет безбедности мора натерати Израел да одмах прекине непријатељства. Ви и ја такође треба да уложимо све напоре у стварање услова за политичко и дипломатско решење. У овом контексту, узимамо у обзир сигнал Техерана да није вољан на даље подстицање конфронтације.“
Занимљиво је да је портпарол Кремља Дмитриј Песков одмах реаговао на Бајденову изјаву о могућем састанку са Путином. Он је у петак изјавио: „Није било разговора о овом питању до данас. У овом тренутку не постоје предуслови за то. Међутим, председник је више пута изјавио да остаје отворен за све контакте.“
Извор: Нови Стандард
